Pregled posta

Kako san doša u Kyoto i šta san tamo vidija

Ne znan kakva je situacija doma šta se tiče ferate, je li se šta prominilo ili još uvik više triba za od Zagreba do Splita doć feraton negoli auton. Prošlo je vrimena otkad san zadnji put se drmusa priko Perkovića. A čita san u novine, gleda na televiziju da ovod ima jedna mrvu brža ferata. S kojon projdeš 500 kilometri za dvi ure i koji minut. I još stane na dvi-tri stanice usput. I da more potegnit i 300 kilometri na uru!

E sad... Vikend, dovoljno vrimena, triba vidit još bokun Japana, znači - idemo se vozit! A koji je grad još zanimljivo vidit? Kad san pita domaće, svi u glas - Kyoto. Dalje nisan ni pita. I tako, našli se u subotu ujutro ja i šved i pravac - željeznička stanica...

Prvo šta me oduševilo u toj ferati je - komod. Za ne virovat! Sidiš ka da si u avion, ali ima mista da i ja mogu noge pružit do katrige isprid mene. I ne moran se bojat oću li onega isprid mene potegnit nogon. Divota! A šta gre makinja... Stvarno je poseban doživljaj kad se voziš oko 250 km/h i samo proliće sve kraj tebe. Ono šta je dalje - vidiš bolje. Ima i zanimljivih stvari. A pogled na Fuji je impresivan. Ništo san uspija slikat, ništo mi je uteklo... Uglavnom - vozija san se sa Shinkansen feraton. I doša u - Kyoto!

Jedan savjet - kad di idete, OBAVEZNO rezervirajte hotel unaprid! Uštedit ćete sebi i vrimena i živaca. A možda i šoldi. Normalan čovik bi najvjerojatnije rezervira hotel prije nego di ide. Aha. To bi bilo previše jednostavno. Normalno da moran sebi zakomplicirat život di god mogu. Znači - potraga za hotelon. I prvo odemo do najdaljega (ajde, ipak san isprinta jedno desetak hoteli na karti, bar da znan di mogu tražit). E sad nastupa japanska poslovičnost. Neka mi ko samo šta kaže o japancima, kako su oni super i ostalo... Pa bolje ja govorin japanski nego pola od njih engleski. A sa mojin japanskin bi se i u zahodu izgubija. Mislin da san van dovoljno reka. I jedva su njih tri skupa uspile skupit toliko engleskoga da se razumimo, da nan tribaju sobe. I super, evo vadi karticu-ključ, ništo mrmonji, i pitan ja za drugi ključ. A da ima samo jedna dupla soba i da je to zadnja, pa... Mislin, je da neman ništa protiv ovega šveda, ali isto mi nije toliko drag. A još kad znaš kolišne su in sobe... Fala lipa. Ajmo dalje.

Slijedeći hotel, priko puta. Rich Hotel Kyoto. Još jedna "lipa" epizoda o japancima. Ista priča, dva lika na recepciji, pitamo dvi sobe - ovi jedan skroz fin, poslovični smješak na licu, ništo privrće po papirima, klima glavon i pita ništo na japanski ovoga do sebe. Ništo san razumija da je spomenija kat (toliko o mome japanskome). A ovi diga glavu, mrko nas odmirija od pete do glave i nazad, i bez da je išta vidija, samo bezobrazno odbrusi "no vakansiz" i nastavi šta je već radija. Ovi drugi se naglo uozbiljija, pognija glavu, vidi se da je bidnome čoviku neugodno. E jebenti rasiste. Ma koje boje bili. Razumija on mene ili ne - ja san ga na svu aštu posla di ga gre (odakle je i izaša. valjda. ako nije tri prsta dalje.). Pa neka sluša. Gremo mi dalje...

Odlučili se vratit malo bliže stanici, tamo je ipak glavnina hoteli. Usput vidimo još jedan, koji nije bija na karti. Apa Villa Hotel. Sitija san se da je to bija prvi šta nan je gugl izbacija kad smo tražili na internet. Eto, biće sudbina. Amo vidit. Prvo šta me iznenadilo na recepciji - svi govoru engleski. I to dobro! Čudima nikad kraja. (Međutin, da odma ne mislite kako je to dobra organizacija, tri metra dalje od recepcije, u hotelskome baru san sutra ujutro i nakon pet minuti objašnjavanja na sve jezike i na mote, umisto kafe dobija - vruču čokoladu.) Pitamo, jel ima sobe - ima. Super, daj dvi! Nima problema, platili, smistili se... Barem smo jednu stvar skinuli sa vrata. O veličini sobe neću niti govorit. Poslin ovoga, moja sobica u Tokyo mi izgleda ka koncertna dvorana.

Sad o lipšoj strani Kyota. Normalno da smo kupili kartu, ipak smo ovde turisti. Kako smo blizu ruba grada, idemo priko rijeke, prema brdu. Tamo bi triba bit jedan zanimljivi hram. Usput smo vidili kako izgledaju i obične kuće uz cestu. I još di koji detalj, koji hram, zelenilo, šumu... I krenemo mi, ceston, pa uz cestu, pa pomalo nestalo trotoara... Pa završili u debelu šumu. Da nismo vidili grad u daljini, ko zna di bi mislija da smo. Nakon šta san mislija da smo došli na drugu stranu Japana, došli smo i do tega hrama. Judi moji, o njemu neću napisat ni riči. Jerbo sve šta kažen biće malo. I mogu samo šta priskočit i zaboravit reć. Nije to samo jedan hram. Zapravo, to je cili kompleks, nekoliko hramovi, pagoda i svega šta uz to ide. Svita ka u priči, mislija san, kad san vidija iz daleka, da je koja pučka fešta. Nije, samo je to izgleda najzanimljiviji hram u Kyoto. I posebno me se dojmija oti hram u brdo. Vanka grada. U prirodi. Uklapa se ka da je tu oduvik bija. Otkad je Zemlje. Ka šta san reka - neću opisivat. Evo van slike, pa gledajte.

Nakon toga doživljaja, slidija je novi. Jedna kala, koja ka da počinje iz samoga hrama, i spušta se nizbrdo, prema gradu. Puna malih butigic. A ima svega. Od plastičnih suveniri za glupe turiste, priko robe, drvenih stvari, mačevi, posuđa do domaćih kolači, keksi i svakakvih delicij (he, pogodite di san se najviše zadrža ). Izgledalo ja ka žila kucavica nike male dalmatinske varošice u srcu sezone. Samo šta nije vruće. I šta su ovima malo kose oči. Pa iz jedne uličice se dili u dvi, pa u tri, pa dalje... I dovoljno se samo mrvu maknit, mrvu sa strane, u jedan mali "kafić" iza jednoga zida, i za tren nestane cili svit iza tebe, žamor, gužva... Ulizeš u jedan mali, miran svit, sidneš popit kafu kraj maloga jezerca, sa obaveznin mostićima, stablima, ribama, patkama... Nirvana. A i noge je tribalo odmorit. Poseban doživljaj. Ma, kad bi van iša opisivat sve šta san vidija ovde, tribalo bi mi mista koliko i za jedno prosječno izdanje dnevnih novin. A i vrimena još toliko. Nadan se da će vridit ona stara - slika govori ijadu riči.






I tako, nakon duge šetnje, i svih čuda Kyota, dovučemo se nikako do hotela. Ajme šta je bilo dobro opružit se po ure. A pravo da van kažen, nisan bija siguran da ću u sobi i noge moć opružit bez da
ponistru moran otvorit. Bilo je u milimetar. Odmorili malo, i onda se sitili da bi tribalo šta i večerat. Izašli vanka, i u potragu za nikin zanimljivin restoranon. I to je bilo zanimljivo iskustvo. Svašta čovik doživi...

Da sve stavin u jedan post, dodijalo bi van čitat. A i niman toliko vrimena. A toliko toga ima iz Kyota za ispričat da iman šta pisat još par dan. Kad uvatin vrimena, pišen dalje.

Stojte mi dobro!




Post je objavljen 24.04.2006. u 04:54 sati.