Pregled posta

Večera u Kyoto

Kyoto po noći nije loš za vidit. Uglavnom, sve svitli ka i u Tokyo, ali ovde je to malo komodije, nije sve nabijeno ka u Tokyo. Ovde čak ima i metar - dva od reklame do reklame. I nađe se zanimljivih detalji. Šteta šta je padala kiša, nije bija pljusak, ali isto dovoljno da ne možeš stat i slikat (a lumbrelu, naravno, ostavija u hotelu). Baremko san uspija slikat naš glavni putokaz u Kyoto, koji stvarno pomaže za orijentirat se po noći. A i po danu. Je da po danu vidiš i brda okolo (nije Kozjak), ali je mali zaj... šta su brda na sve strane, pa opet ne znaš di si. Onda pogledaš di je Kyoto Tower, i odma znaš di si. E, Kyoto Tower. Lipo svitli po noći. Bar do po noći, onda ga ugasu, valjda računadu da je pošten svit već doša doma. A za druge in ni briga. A i da ne trošu puno struje.

U Kyoto nije baš tako lako nać misto za večerat. Ili barem u dilu grada di smo mi bili. A mislin da smo prošli veliki dil grada. Uglavnom, misto za večerat triba zadovoljavat dva uvjeta - da ima mista, i da ima barem slike sa spizon. Inače - ko zna šta moreš dobit. Zapravo, uvik ćeš dobit šta si naručija, ali... nije baš uvik da znaš šta si naručija. I nakon dosta potrage, vratimo se mi nazad do glavnog kolodvora. A to je inače ogromni kompleks svega - restorani, dućani, dva hotela, vidikovac, pa čak i nekoliko terminali vlaka. Jesan već reka da je to glavni kolodvor? ;-)

Prvi restoran šta nan se svidija - ušli unutra. Svaka čast. Ugođaj prva liga, moran priznat da je to jedan od lipših restorani šta san bija u Japanu. Dobro, u Tokyo i Kyoto. I sad ide oni teži dil posla. Triba naručit. Tribalo je vrimena dok smo otprilike vidili "šta bi mogli naručit". Evo ti konobarice-gejše, i normalno - ni "yes" da razumi na engleski. A moje znanje japanskoga baš i ne ide toliko daleko. Srića je bi jedan gospodin za stolon do nas, i čovik se stvarno potrudi da se nikako sporazumimo. E onda se Biserka sitila da bi nan mogla donit i meni na engleskome. A čoviku se svakako moran još jedan put zahvalit. Iman dojam da je prije više govorija engleski, ali ga je malo zaboravija. Toliko se bidan muči govorit, da su mu usne drčale kako bi mu koja rič prišla priko ust. Biće se bidan boja da šta krivo ne kaže. ali se isto ohrabrija i pomoga nan. Svaka čast, šjor, bez vas ko zna šta bismo izili.

I onda je šved (koji inače nije baš veliki jubitelj ribe) iša na siguro - naručija je Sushi. (Inače, sama rič "Sushi" nima NIKAKVE veze sa ribon, ali o tome ću drugi put.). A meni opet belaj ni da mira, pa iša naručit ništo šta ni sam nisan bi sigur šta je. E, opet fala čoviku sa strane, inače bi ja bija naručija za 4 čovika umisto za jednoga. Doduše, ne bi se bacilo...

I - slijedeća scena je bila za ne virovat. Konobarica-geisha iz škafeta u stolu izvlači kuvalo (digitalno, naravno), ušteka ga u zid i ode. Ja osta bez teksta. Judi me malo čudno gledaju okolo, ko zna šta je slijedeće. Evo je ubrzo, nosi teću, meće na kuvalo i pali ga. Ajde, barenko neće juhe falit. Skine pokrivo - vidin da ima sezama po tome. Znači - juha od sezama. A drugo? Meso, riba, kozice? Evo i ostalo. Malo mi iz daleka izgleda... sirovo! Je, dobro ste pročitali. A i vidi se na sliku. Govedina na tanke fete, svinjetina isto tako, riba, kozice, povrće (kupus, karota, kapula, mlada kapulica) - sve sirovo! Biće da su vidili kako san grinta o kužini i kako je nisan još prova. Pa san i ovde, na drugome kraju svita, mora se uvatit kužine. I sebi kuvat večeru. U restoranu.

Japanci su me malo čudno gledali kad mi je donilo za stol, a i bilo in je malo zabavno. Ma neka se ljudi zabavljaju, ionako san ja samo glupi Gaijin. Gledan ja u to sve skupa, i ne znan od kud krenit. Oću prvo zelen, ribu ili meso? Onda mi je konobarica-geisha pokušala objasnit kako to ide, mogla je do sutra govorit, isto bi joj bilo. Srića za čovika sa strane. A i zapametija san da oni spizu izrižu na tanko pa ne triba puno kuvat. Znači - sve po redu. Povrće, pa da malo ukuva, pa onda zlicu - dvi tega polit po manistri (noodles, napola kuvani, sa mljevenin meson po sebi). I onda dalje, po guštu - štapice u ruke, prvi komad mesa je bija najteži. Pogodit koliko mu triba. Ma skoro samo da triba smočit i izvadit. Mislin, meso u teću. Dalje je sve bilo lako. Prvo meso, povrće onako vadiš kako ti naleti, pa onda riba, pa kozice... Na kraju je osta - prazan pjat. Ka i obično. ;-) Jedino šta mi je bilo žal, prova san na kraju juhu od sezama (sad san već siguran da je to bilo to) u kojoj se sve to skupa kuvalo. Malo mi je bilo neugodno, sad stavit teću prida se. Ma zapravo - nisan ima poštenu zlicu! A još nisan naučija juhu ist štapićima. A šteta je stvarno ono bilo prolit. Duša me zabolila. A koja lipa juha... Eh...

Moran priznat da je bilo ukusno. Ozbiljno. A i zanimljivo. E, skoro san zaboravija još jedan detalj iz otega restorana... Jeste li kad pili pivo iz čaše od deca?

I onda poslin večere, baš bi nan pasalo negdi sist di ima svita, popit pivo - dva poslin večere. Tražili koji zanimljiv bar ili slično. E, to smo tražili prvih po ure. Poslin smo tražili bar ili slično. Bilo kakav. Ma da ne bi... Opet smo bezuspješno obašli po grada. Ne znan, ispada da smo stvarno glupi turisti. Ili oni držu birtije sakrivene? I baš gledamo po karti i mislimo se oćemo koga di pitat (inače, nigdi ni pasa, a već je i kišica lagano opet počela) kad ono se čuje bicikla iza nas. Koči. Mi se makli u stranu da ne smetamo, kad staje neka starija gospođa (valjda je vidila da gledamo po karti) i pita da šta tražimo, jel nan ona može pomoć. Eto, još ima dobronamjernoga svita. Svaka čast! Pa, pitamo mi jel zna ona (kad već pita šta triba) di mladi svit ovde izlazi, di je koji pub ili slično. Da aaahaaahahahaaa, da ne zna ona to, di mladi idu, ali da imamo tu jedan hram koji je lipo vidit, pa malo dalje još jedan i još jedan dvorac... Je, fala lipa, taman u ovu uru... To smo namirili po danu vidit. Mada, sad kad malo boje razmislin, more bit da se tamo po noći pije? Ko će ti više znat, ovod sve nikako naopako... Hvala još jedan put gospođi na trudu, ali nije nan mogla puno pomoć. Izgubljen slučaj. Dva glupa Gaijina. Jedino šta nan je onda ostalo - spustit rep, i pomalo put hotela. I konačno pružit noge (ako stanu). E, šta ti je turistički grad...

Znamo: Tokyo nije Split.
Dodatak: Kyoto isto nije Split.




Post je objavljen 25.04.2006. u 03:58 sati.