Siboney

30.07.2005., subota

Hypnotix

PARFEM HIPNOTIX ZA ŽENU KOJA PLENI I MUŠKARCA KOJI OSVAJA

Pariz - oslanjajući se na otkriće prof. Butenandta i Ruzike dobitnika Nobelove nagrade, tim naučnika, hemičara uspeo je da dostigne revolucionarno otkriće i veštački proizvede seksualni hormon, koji pokreće želju za polnim odnosom. Parfem potpuno istim intenzitetom reaguje i na žene i na muškarce. Ispitan je i testiran u više svetskih centara za hemiju i hemijska dostignuća i svi stručnjaci se jednoglasno slažu da je Hipnotix u 90% slučajeva uspešan. Koliko puta vam se dogodilo da izađete na ulicu i da vas ljudi jednostavno ne primećuju, koliko god se trudili da privučete nečiju pažnju to vam jednostavno nije polazilo za rukom. Verovali ili ne tome je sada zaista kraj, više ne morate trošiti novac na skupu garderobu, još skuplju kozmetiku, voziti dobar auto da bi bili primećeni, ma kako da izgledate ljudi će vas ne samo primećivati nego i želeti da provode što više vremena sa vama. Postaćete neodoljivi! Neka od mnogobrojnih iskustava su objavljena i u novinama širom sveta. G-đa. Dumit intelektualka iz Amerike koja je bila "žrtva" njegovog dejstva je izjavila " Istina je, parfem me je bukvalno bacio na pod". Parfem je unisex, što znači da je namenjen kako ženama tako i muškarcima, prijatnog je mirisa i u lepo dizajniranoj ambalaži, može biti lep i koristan poklon kako za vas tako i za vaše prijatelje.
Stimulativni parfem HYPNOTIX - šifra proizvoda: 203264
POVOLJNO: 1.499,99 din

Iz brošurice sa zanimljim reklamama što sam maznuo kolegi sa posla. Sinoć sam skenirao i igrao se sa OCR-om. Baš me mami da kupim dotični Hypnotix, ali se bojim, dok stignem da ga isprobam na nekoj zgodnoj intelektualki, pojebaće me pola Beograda jer parfem, jelte, podjednako deluje i na muške i na ženske. Zamišljam kereću svadbu, na čelu kolone džukela sa hipnotixom, a za njom kaska i kuso i repato i pedigrirano i grizu se među sobom.

Jutros, sabajle u pet, eto taman mislio da nadoknadim manjak spavanja jer je subota, može mi se, kad neka muveskara malo malo pa sleti na moje otkriveno nago telo. Nit spavati, još manje ustati pa je tražiti, bem ti izležavanje. No super ako mi je to najveći problem u ovom trenutku (kanda jeste).

Kad se šibnem u planinu neće biti muva jer na šatoru ima ona mrežica, milina, ali čim sunce grane i obasja šator, temperatura unutra se diže na plus beskonačno, pa ništa od izležavanja. Tada sledi neskafa pa kuliranje u senci ispod neke stenčuge. Još 5 dana do te slatke muke.

- 08:50 - Komentari (1) - Isprintaj - #

29.07.2005., petak

Sloboda

Privlačile su me planine. Sećam se, dok smo putovali kolima planinskim putevima, puno puta sam molio tatu da stanemo, samo da svratimo na brzinu do onih brda što se vide na horizontu. Vazduh je bio čist, i plavičasta brda su izgledala kao da su tu, na dohvat ruke. Mamilo me je svako brdo i svaka planina kraj koje bi prolazili. Maštao sam da se popnem gore, da vidim šta ima iza.

Sećam se Hemingvejevih Priča o Niku. Pre svega priče Velika reka dva srca. Nik putuje, sam, i odlazi u brda. Nosi ranac, šator, pribor za pecanje. Odlazi u brda, pored reke diže šator, u tiganju prži kajganu, priprema mamce za pecanje. Ta atmosfera me se jako dojmila. Mir, usamljenost, vreme koje sporo prolazi. Posvećenost naizgled nebitnim detaljima. Zamišljao sam sebe na njegovom mestu i čeznuo da se i ja jednog dana otisnem u planine.

Kada sam dostigao otprilike Nikove godine, i sam sam konačno počeo da idem u planine. Uglavnom po istočnoj Srbiji, pomalo po Crnoj Gori. Neopisiv je taj osećaj slobode kada ideš sa rancem na leđima, staneš bilo gde, digneš šator ako želiš, biraš puteve pred sobom. Odebereš gde ćeš prenoćiti. Izmišljaš sebi ciljeve. Savlađuješ prepreke. Uživaš u prirodi. U dobovanju kiše po šatoru. Sediš mirno u šumi, i posle nekoliko minuta postaješ svestan zvukova, ptica, životinja, buba, vetra. Uživam kad se ujutro izvučem iz šatora, sednem na neko drvo ili kamen, mutim kafu. U tim trenucima ceo svet je moj, i ja u potpunosti gospodarim svojim životom.

Za razliku od Nika, nikad nisam probao da idem sam. Ne verujem da bih mogao. Nisam takav osobenjak, i iskreno, ne želim da budem. Potrebno mi je da sa nekim delim to što doživljavam.Obično sam išao u manjim grupama, sa poznanicima, sa prijateljima, sa X.

Za nekoliko dana ponovo odlazim u planine.

- 01:29 - Komentari (1) - Isprintaj - #

27.07.2005., srijeda

Packing and Cooking - talking about

Još malo pa putujem na odmor. Pakujem se ovih dana, prvo mentalno, planiram šta i kako, pa onda teram sebe da malo ranije sortiram stvari, vidim šta bih poneo, ne bih li imao vremena da popravim, zakrpim, podmažem, kupim ono što mi fali ili ne radi kako treba. Želja da se ovaj složeni posao odradi kako treba je najjača ujutru, kad treba kretati na posao, a kada se vratim onda je dockan ili sam kontuzovan od piva kao sinoć ili se kao danas u gaćama razvlačim po vrućini, gustiram neskafu sa sladoledom i razmišljam kako ima dovoljno vremena ma jebeš pakovanje.

Malo sam detaljnije sređivao stan za vikend, hoću da prvih par dana po povratku sa odmora, dok se odkontuzujem, da me ne smara prizor neusisanog poda, zamazanih pločica ili nedajbože nešto trulo u frižideru. A i pola plate je stiglo danas, pa sam u povratku s posla nakupovao nešto namirnica u nameri da napakujem friz i frižider jer znam da će mi dobro doći kada se vratim. Hteo sam i da kuvam, ali kako stvari stoje, planirano kuvanje se odlaže za malo kasnije.

Kao što kada nema seksa ima najviše priče o istom, tako ću i sada kad sam odložio kuvanje malo da filozofiram na tu temu.

Naravno pašće i recept. Ako sam išta u vezi bloga zamišljao unapred to je bilo to, jer svaki kršetni blog mora da sadrži neki recept. A gde ja, koji sam veći Oliver od Džejmija, da propustim da se nahvalim svojim kuharskim umećem.

Volem da kuvam. Iako ne umem. U stvari umem pomalo, taman toliko da zadivim one što ne umeju uopšte da kuvaju, i sve ostale kojima je prizor muškarca sa varjačom u ruci fascinantan poput prizora majmuna za pisaćom mašinom. Dobar deo muške populacije (većina? ne baš) takođe voli da kuva. Našto to i čemu - nemam pojma. Za sebe mogu reći da je to zato što volim da se igram. A kao rezultat tog igranja ispada nešto što zadovoljava par osnovnih potreba: glad samu po sebi, i glad za pažnjom i priznanjem. Onu drugu glavnu potrebu, seksualni apetit, nije moguće baš direktno zadovoljiti kuvanjem, osim ako užitak u prežderavanju ne postane surogat. Kažu da put do muškog srca ide preko tanjira – ne znam baš; to je verovatno izmislio neko mnogo gladan – ali čisto sumnjam da put do ženskog srca prolazi kroz kuhinju... E da, a ako si Voki Kostić, onda kuvanjem možeš zadovoljiti pride i iskonsku potrebu za maltretiranjem potčinjenih, uz pomoć Andraša kome stalno zvocaš kako ovo kako ono... no odlutao sam od teme.

Deo šale odvojim na stranu, pa nastavljam: i kuvanje može da bude (odnosno: jeste) neka vrsta umetničkog izražavanja. Kao uostalom sve što se čini sa ljubavlju, posvećenošću, poletom. Naravno, za kuvarske priče je uvek lakše naći zahvalne slušaoce, a pogotovo konzumente; za razliku od na primer poletnog čišćenja snega ili posvećenog trčanja za tramvajem gde obično samo glavni i jedini akter može da uživa i u dubljem doživljaju predmetne radnje.

Večeras sam hteo da pravim sos za špagete. Sos se zove "Salsa Romana", mada se u suštini radi o generičkom sosu od mesa i paradajza. Potiče iz mog užbenika za engleski, kada sam imao dvanaestak godina i pohađao kurs u američkom kulturnom centru. Kuvar u knjizi se zvao Đino Leone. Moja mama je videla recept, skontala da je upotrebljiv, i od tada smo redovno jeli špagete sa dotičnom salsom. Pišem po sećanju, moguće da je praksa vremenom prilično odlutala od onoga što je pisalo u knjizi koja se sada u najboljem slučaju nalazi negde u podrumu.

Sitno iseckati 2-3 glavice crnog luka. Ispržiti na maslinovom ulju. Ako se koristi crveni luk, on je slađi, može se seći na krupnije komade, može mu se i dozvoliti da malo zagori pri prženju (recimo: karamelizira). Po želji, sitno iseckati dimljene slanine, pa i nju ispržiti sa lukom. Posle uzeti pola kile mlevenog mesa (pola svinjsko, pola junetina) pa drljati po šerpenji i onom ulju i luku dok se svo meso malo ne zapeče, odnosno razjedini se i promeni boju u sivu. Sigurno i za to postoji stručni izraz, možda: pirjaniti?

Koliko ulja metnuti, pitanje je sada? Minimum je onoliko koliko treba, naravno, ali ja uvek volim da stavim više. Da sos bude masnjikav kad bude gotov, sa masnim baricama na površini. Moja baka je bila iz Vojvodine, a tamo se kaže: Lep pa debo; ili: Zdravo debo. Iako (srećom) nisam obdarem zdravljem i lepotom na taj način, od bake jesam nasledio ljubav ka masnoj hrani. E zato ja stavim dosta ulja, a vi vidite šta ćete. Ustalom, masniji sos se kasnije lakše i lepše meša sa špagetima, za razliku od suvog (rastrestitog) ili nedajbože vodenog koji samo proleti kroz špagete ne ostavivši traga pa vas iznenade na dnu tanjira kad pojedete onako klot špagete.

U ovoj fazi meso treba posoliti, a valja i žlicu vegete staviti. Pravi eksperti će znati tačno koji je najbolji trenutak za dodavanje soli; ja sam srećan ako nisam zaboravio da posolim. Ovo je zgodan trenutak da se doda neki i tajni sastojak – par puta se lepo uklopila sitno seckana paprika, ako se ne varam. U poslednje vreme, dodajem šaku seckanih maslinki (zelenih), ako ih ima pri ruci, naravno, jer može i bez njih, nisu presudno važne.

Onda treba dodati paradajz. Obavezno koncentrat paradajza, jer sve osalo traži beskonačno kuvanje dok se ukuva kako treba. Znači ne običan paradajz, ni sok od paradajza, ni paradajz iz konzerve, nego koncentrat paradajza, makar polovina velike tegle, a može komotno i više. Gotov sos treba da bude crven i gust, sa naglaskom na paradajzu, a ne bledi čorbuljak od mesa. Ako je previše gusto, dodajte malo vode. Dodati malo oregana, možda i neke druge travke zavisno od inspiracije. Kuvati par desetina minuta na najtišoj vatri. Po mogućstvu poklopljeno, inače vam ne ginu crvene masne kapljice svuda okolo. Mešati povremeno varjačom.

Ovde dolazi druga digresija: ja volim ako malo (ali sasvim malo) zagori. Desilo mi se nekoliko puta, i to daje neki šmek koji mi se sviđa. Naravno, teško je ponoviti i kontrolistai taj proces, a kažu i da zagoritis nije zdrav, al eto, ja volem. Ako volite i vi, ne morate stalno čučati pored šerpe i mešati, već se zabavite nečim drugim i dozvolite ovom plemenitom jelu da malko zagori.

I to je to. Jede se sa špagetima, sa narendanim parmezanom ili nekim tvrdim sirom ili pastom od crnih maslina, kako ko voli. Zahvalno je za zamrzavanje, ja ovaj sos izdelim u male plastične posude, pa u friz. Kad se odmrzne, i dalje je iste teksture i ukusa. Može da se koristi i za tople sendviče, za pice, za punjene palačinke...

- 23:45 - Komentari (2) - Isprintaj - #

25.07.2005., ponedjeljak

Čudan san

Ovog vikenda sam se malo vozio u subotu, a u nedelju sam, između ostalog, proveo pola sata na parkingu, sa krpama i kofom vode: skidao sam naslage štroke iz unutrašnjosti kola, sa volana i komandne table. Auto je sav šupalj uglavnom stajao na parkingu nekoliko poslednjih godina, i više od bilo koga drugog su ga vozili majstori masnih ruku - mož misliti na šta je ličio volan. A u nedelju uveče sam ponovo gleao "Blue velvet".

Jutros sam usnio čudan san.

Negde sam sa X, u nekom stanu, pričamo kako treba da telefoniramo komšiji ispod zbog neke garaže ili nečeg sličnog. Nije priča iz prošlosti, pošto koristim reči "naš stan", kao po navici, ali i "tvoj stan", sadašnja situacija. Bilo je tu još neke priče, vožnja kolima, ali se ne sećam detalja. Izlazim, noć je, na parkingu sam ispred njenog stana na Novom Beogradu (tamo smo dugo zajedno živeli), eno moje krntije ali nešto nije u redu sa njom. Motor radi u mestu, klinci otvorili vrata, potrgali masku od komandne table, razbacali neke stvari, uključili motor. Klečim na vozačevom sedištu, zavlačim glavu pozadi, vidim da su još uvek tu neke stvari koje su ostale u kolima. Nema frke, lako ću srediti masku, dižem glavu, a ono auto sam ide. Negde sam van grada, promiče isprekidana linija na asfaltu (kao kod Linča). U susred dolaze farovi, auto mi ide u susret, za malo me mimoilazi ali prolazi sa moje desne strane. Tek onda uspevam da sednem, hvatam volan i stajem sa strane. Okrećem kola nazad ka gradu, ali jedva, nekako ne uspevam da nabodem pedale. Krećem polako nazad, i to je kraj sna.

Kad sam se probudio, u prvi mah sam vizuelizovao (kakva reč!) svoj auto kako se nalazi na svom uobičajenom mestu na istom starom parkingu na Novom Beogradu, gde ne živim već 3-4 godine.

*******

Nesporan je uticaj filma na ono što sam sanjao. Još sam i dobro prošao, kad je Dejvid Linč u pitanju.

U mojim snovima se često (skoro oduvek) javlja automobil sa nekom svojom simbolikom. Vozim ga, ali ne mogu baš dobro njime da upravljam. Pokreti su mi često mlitavi, usporeni, auto ide nekim svojim putem. Često se kreće polako, van kontrole, a ja nikako ne mogu da nađem kočnicu. Ili volan ne reaguje. Nikad se nisam sudario, ni sleteo sa puta, ali su vožnje uvek na granici incidenta. Ovaj put se auto sam kretao. Šta li to simboliše - ako ikakva simbolika postoji? Možda moj doživljaj vlastitog života, nemogućnost njegovog kontrolisanja, stvari koje se odvijaju mimo moje kontrole. Sedim za volanom, više svedok nego kao vozač; pokrećem volan i pritiskam pedale, ali to kao da ne utiče na kretanje auta.

- 12:23 - Komentari (1) - Isprintaj - #

23.07.2005., subota

Tour De Nowhere

Celodnevni izlet koji sam planirao za ovaj vikend se odlaže za neki drugi put. Popodne sam imao neka posla u gradu, i reših da se posle toga ipak uputim negde – neka to bude Bojčinska šuma. Znao sam da je negde iza Surčina, a za detaljniju navigaciju sam se uzdao u usputne orijentire i svoju mušku intuiciju. Smislio sam da do Surčina stignem preko onog novog mosta kod Ostružnice i odgovarajućeg parčeta obilaznice oko Beograda. Kontam to mi je baš direktna linija, a valja i testirati konačno popravljeni auto (valjda neće biti skorih kvarova da čuknem u drvo). I pređem taj most, i vozi, vozi, i vozi, promiču sremska sela oko mene, ali nigde nema odvajanja, i vozi, i vozi, i tako ti ja izađem na autoput nizvodno od aerodroma (A-e-r-o-drrrom). Nema veze, skrenem za aerodrom, pa nazad pravcem iz kog sam došao, jer iza aerodroma ima put ka Surčinu. Posle Surčina, opet vozi, vozi, nigde Bojčinske šume, raspitujem se usput, samo vozi dalje, Jakovo, Boljevci, i tek onda na ulazu u Progare ukaza se šuma. Čak ima i autoubuska stanica (linija 605) na kojoj piše Bojčinska šuma.

Ne idi u šumu u šumi je šuma.

Naravno, skrenuo sam u šumu, uzanim puteljkom kojim se ređe ide, jer je na njemu posle kilometar dva čučao iznenađeni zec koji je pobegao kad su nam se pogledi sreli. Sparkirao sam se, i izašao oran za branje gljiva – kad ono – komarci! Na njih nisam računao, tako da mi je to kratko vreme bavljenja u šumi proteklo u ritualnom mlaćenju po golim delovima tela: ruke, glava, vrat. Gljiva ionako skoro da nije bilo – nijedna od vrsta što berem sa sigurnošću i veseljem, a od ostalih tek poneka tu i tamo. Prošetah se malo, nahranih komarce, snimih lokaciju, pa ajd nazad.

Pred Boljevcima se pored puta plavi neka silna voda – izgleda da su to neki rukavci Save, nemam pojma, tek stadoh da ošacujem prostor uz reku. Piše u knjizi da tu hoće da rastu jablanovače, njih nikad nisam brao, pa da probam. Naravno, ništa od tih gljiva što piše u knjzi, spazih samo jednu ogromnu rudnjaču, na žalost već matoru, kako raste na mestu gde ne piše u knjizi (u piljevini pored reke). Gore lete neke grabljivice, iznad vode neke čapljolike ptice, po vodi plivaju patke (na slici), a svuda iz trske koja raste uz obalu nešto ritmično šljapka. Na jednom mestu neka oborena drva, stablo sasečeno i spremno za nošenje, a grane delimično potopljene. I opet šljapkanje – mislim videću neke ptice kako šljapkaju, pa se popnem na ta drva i primirim – kad ono ništa, samo povremeno se zatalasa malo voda. Gledam u tu vodu, ko god da je izaći će da udahne vazduh, ali ništa. Tek tu i tamo nešto sjajno promoli iz vode, poput ribljih leđa. Da li se to ribe češu o potopljene grane, bacaju ikru, vrag će ga znati. A na tom mestu se malo uščulo na neku lešinu, nisam primetio ništa konkretno, ali sam već zamišljao sebe kako nalazim poluraspadnuto telo, izlazim gore na put i zovem 92... No taj morbidni scenario se nije desio. I tako završih obilazak, nazad u kola, i preko Gazele zatvorih krug. Malo preko 100 kilometara.

I koja je poenta? Nema poente. Pa šta je pisac hteo da kaže? Kako se šetao tamo amo. Šta možemo naučiti iz ove priče? a) Obilaznicom od Ostružnice može da se stigne samo do autoputa, ali ne i u sremska sela. b) Kako se stiže do Bojčinske šume.

- 22:18 - Komentari (0) - Isprintaj - #

21.07.2005., četvrtak

Štap kanap

Sinoć kasno, na puškomet od doma, na semaforu: krk! Propade papučica od gasa – već poznata stvar, otkačila se sajla. Prevučem kola lagaaaano preko raskrsnice, izguram ih na trotoar i ostavim. Naravno, policija je zamjetila moje usporeno kretanje, samo su stali pored mene i svirnuli. Ja im pričam sajla, papučica, trotoar, oni ćute i gledaju belo, kao da su marsovci preobučeni u policajce, ni da beknu. U neko doba odmahnuše rukom i odoše.

Ionako sam jutros imao zakazano kod majstora. I tako ponesem parče gurtne za roletne, klešta i šrafciger da se nađu, pa do auta. Na sajlu sam nastavio gurtnu, haubu ostavio pritvorenu, a ruku izbacio napolje kroz prozor i tako vučem onu gurtnu i cimam gas, a drugom rukom sve radnje radim: motam volan, menjam brzine, dajem migavac. I klaj klaj do majstora.

To je već treći put da tako vozim kola. Prvi put sam direkt za sajlu cimao, i vozio uz Košutnjak, sve sam prste izgulio. A prošle godine, baš u ovo doba, dočekivali smo neke Engleze na aerodromu. Ja pokupih jednog i njihov prtljag, pa ajd na Dorćol. Kola nikakva, molim boga da me ne isključe iz saobraćaja. I pitam Engleza hoće li da prođemo kroz centar, hoće, i odosmo mi na Gazelu pa kroz Kneza Miloša, pokazujem mu stop the bombing nau, znam da je to strancima čudo neviđeno. Kad ono, tačno u podne, na semaforu ispred najvećeg čuda, bivšeg generalštaba, crče sajla od gasa – ui ar in trabl nau, d kar is ded – ukapirao suvozač šta je, iskače i brzo izgurasmo kola na trotoar. Šta sada, ko će pre doći da nas tera i jebe sve po spisku, policija ili vojna straža, kad spazih smotanu gurtnu u kolima, ostala od ranije kad sam nosio nešto na paktregeru. I tako reših problem za minut, i poznatom metodom se dovukosmo do Dorćola. Kad smo se uparkirali, Englez kaže – ajm impresd. Smejem se, mislim se da li da mu priznam da je u tome tajna naše nepobedivosti – ali oćutah, bojim se shvatio bi bukvalno.

- 23:29 - Komentari (4) - Isprintaj - #

20.07.2005., srijeda

Zadar 90.

Juče sam se na putu do posla klackao tramvajem, i setio nekih starih grafita. Nalazili su se na potezu od BIGZ-a pa do Gospodarske Mehane. Istim rukopisom, istom crvenom bojom, bili su ispisani grafiti:

Beveren
Beveren + Aki
Zadar 90.
Mrzim Vesnu
Vesna ubiću ga

Ne sećam se tačno kada su se pojavili, možda 91. Dugo su opstali, desetak godina. Postepeno su nestajali. Neki od zidova su prefarabani, premalterisani, neki su srušeni. Nijedan od tih grafita više ne postoji.

Puno puta sam prolazio tim putem, i pitao se, ko je bila Beveren koja je to napisala? Da li je sama sebi dala tako lepo i neobično ime? Da li je jednog leta u Zadru zavolela Akija, pa se pojavila Vesna i otela joj ga? Koliko su godina imali?

To je bilo poslednje leto, posle njega je došao rat, i više nijedno leto nije bilo nalik na ono u Zadru 90. Gde su sada Vesna, Aki i Beveren?

- 23:54 - Komentari (5) - Isprintaj - #

18.07.2005., ponedjeljak

Do one thing every day that scares you

Na poslu sam čitao današnji post Organizma (ovaj put pišem ime bloga, neću ponoviti grešku i napisati "jedna blogerica"...). Malo sam komentarisao, ali bih više pisao na tu temu, a opet ne bih, uzdržavam se i izbegavam. Ima nešto što bih kad - tad trebalo da napišem na svom blogu, ako hoću otvoreno da pišem o sebi, ali me plaši. Scares you? So do it! Otkud frka, pitam se, kad to zna većina mog društva, kolege sa posla, familija... i onda mi padne na um post koji je ranije pisala Brandnewgirl – post je o samodokazivanju i sujeti. Sinulo mi je da i ja ovde (svesno, nesvesno, svejedno) gradim neku sliku o sebi, zamišljam kako me drugi vide pa se sad bojim što ću to možda pokvariti.

E ako je to u pitanju, razlog više da se više ne snebivam (a usput ću postupiti u skladu sa najmanje 3-4 preporuke iz Organizmovog posta).

- Pa šta to kog đavola hoćeš da kažeš?! Ajde bre već jednom! - publici je dopizdelo

To je: već sedam meseci pohađam psihoterapiju.

- Uuuu jako mudo! Kako si krenuo, mislili smo da ćeš u najmanju ruku reći da si gej!

E dobro. Posle pokušaja ubacivanja scenskog dijaloga, idemo dalje.

Zašto sam se plašio da to priznam? Pa to deluje malo strašno. Upoznati nekog za koga ti kažu: znaš on je ... (dopisati po želji). Slično sam se plašio, kad sam posle pojedinačnih seansi, počinjao grupnu terapiju – ko su ti drugi ljudi koje ću sresti na grupi, jesu li strašni, joj mila majko... A sa druge strane, nije mi bilo frka za terapiju kažem porodici, kolegama na poslu, svom društvu, čak sam i sa ne baš jako poznatim ljudima pričao o tome...

Elem, dosta rasplinjavanja. Sada kada sam to rekao, valjda su jasniji moji komentari na Organizmov post. Na osnovu svog iskustva mislim da u većini slučajeva nije moguće rešiti neki psiho problem metodom "uradi sam". Mi probleme krijemo sami od sebe (potiskujemo ih), a način na koji se ispoljavaju često nema očiglednu vezu sa uzrokom. Ne može ista osoba, koja maskira i potiskuje problem, da otkrije njegove uzroke – bez pomoći nekog drugog. To može biti terapeut, ali može biti i prijatelj – neko ko na osnovu svog iskustva i intuicije ume da rastumači i pomogne. Ako je problem veći, onda naravno samo stručna pomoć ima smisla.

Now back to real life. My life.

Sve to ima veze sa mojim razvodom. I to sam hteo da nekom prilikom napišem na blogu – moj razvod nije bio samo puki prekid ljubavi koja je trajala sedam godina, kolkogod. Dešava se to i drugima, nije lako, preživi se i idemo dalje. (Uzgred, sam sebi sam se smučio sa onim X ovo, X ono – ma dosta bre više kukumavčenja.) Neke jako bitne stvari su se tada pokrenule – pre svega moja želja da se promenim i popravim.

Bez obzira na ulogu drugih i eventualno trećih lica, razlog za krah sam bio ja. Moj odnos prema X. Povremeno drkadžijski, povremeno autistični (pri pokazivanju osećanja). Kada mi je pričala kroz šta je prolazila, kakva su bila njena osećanja – razumeo sam je jako dobro. Sa te strane nemam ništa da joj zamerim – istina je surova – da sam bio u njenoj koži, i ja bih pobegao, i to sprinterskom brzinom, bez osvrtanja.

Uh ala sam se nacrnio.

Nisam čudovište.... ali kao kod onog kineskog mučenja sa kapljanjem vode... kap po kap čuda čini. Tako sam dugo vremena ja povremeno džangrizao, durio se, ona mi nikad nije rekla šta je muči, nego je odabrala da trpi... i jednog dana nije mogla više, sve je puklo. U pokušajima šale, govorio sam joj, sve bi bilo drugačije da je na moje prvo džangrizanje odgovorila jednim udarcem tiganja u glavu... No, šta je tu je.

I tako, kada je rekla da odlazi, i zašto, bilo mi je grozno jer sam znao da sam ja, svojim ponašanjem, svojeručno uništio ono što mi je u tom trenutku bilo najvažnije u životu.

Odmah posle raskida, dok sam sav očajan tražio bračno savetovalište, sreo sam jednog poznanika, psihijatra, i preko njega se uputio na psihoterapiju. To me je spaslo. Želeo sam da idem dalje, da moj budući život bude kvalitetniji, da ga više ne upropaštavam. Bukvalno je bilo: dobar dan, došao sam jer želim da budem bolji čovek.

To je jedna od najboljih stvari što sam ikada učinio za sebe. Žalim samo što to nisam uradio ranije, pre dvadeset godina. I uopšte mi nije jasno kako to, da pored sveg obrazovanja koje sam stekao, nikada mi nije palo na pamet da postoji lek. Kad god bi mi neko pričao na temu mog odnosa sa drugim ljudima, bio sam u fazonu "prihvatite me takvog kakav sam, ja ne mogu da se promenim". Pokušavao sam puno puta da budem bolji, ali to nikada nije dugo trajalo.

Pa šta je to tako strašno kod tebe? - opet će publika

Da ne dužim, možda bi najbolja ilustracija bila šta mi je jedan drug rekao na vest o raskidu: U bre, baš mi je žao, dobro svi znamo da umeš ponekad da budeš drkadžija, ali nije trebalo zbog toga...

To vuče korene iz mog odnosa sa ocem, još iz pubertetskih dana. Standardne stvari, koje obični ljudi prožive i ižive do kraja puberteta, a kod mene i mog oca se to nastavilo sve do sada. Često je svojim odnosom prema meni stvarao nezadovoljstvo i bes – i taj bes, odnosno taj model ponašanja sam nesvesno počeo da projektujem na druge ljude, kada su neke konfliktne situacije u pitanju, čak i kada treba da izrazim neslaganje, da kažem obično Ne. (Naravno, ne uvek i ne prema bilo kome.) Prosto, ponašao bih se agresivno (verbalno, ništa fizički), isijavao mržnju, u sasvim neprikladnim situacijama... Džaba što sam inače jako dobar, prijatan i blagougodan, jedan takav trenutak ruši sve. Na sve to se dodaju uslovi u kojima sam rastao i koji su doveli do toga da budem škrt u razmeni osećanja, pa onda standardne stvari tipa "mrzim sebe jer ne volim što sam (nabrojati osobine), pa zato smaram druge kod kojih prepoznam iste osobine..."

Ovo što sam napisao deluje užasno – sad niko neće hteti da se druži sa mnom... A i razgolitio sam se baš do koske. No, rešivši da pišem blog, bio sam svestan da moram doći dovde. Paradoksalno, možda sam u malo boljoj situaciji nego drugi ljudi – jer ja znam da postoji problem, čak znam i šta je otprilike uzrok... Pohađajući psihoterapiju, skužio sam da oko nas ima puno, puno ljudi sa sličnim problemima, problemima koji ne mogu nestati sami od sebe, a užasno puno degradiraju kvalitet života. Većina nije svesna tih problema. Neko će živeti relativno sretan i normalan život, ako je u sredini koja ume da odgovori na takvo ponašanje (ponovo mi onaj tiganj pada na pamet...). Neko će celog života biti nesrećan, ili zagorčavati život drugima. E a ja sam odlučio da to kod sebe promenim, makar sa zakašnjenjem...

I to ide lepo, nekim svojim tempom – to je proces koji se ne može ubrzati. Postao sam daleko svesniji sebe, svojih potreba, ali i drugih ljudi, njihovih potreba, raznih situacija među ljudima, naročito mogućnosti i nemogućnosti međusobnog razumevanja...

I da završim još sa još jednim komentarom na Organizmov današnji posto o "Sam svoj majstorisanju" – iz svog iskustva i iz iskustva drugih ljudi, uverio sam se da je moguće "biti pametan" kad je neko drugi u pitanju: dati savet, razmrsiti situaciju, pretpostaviti šta je uzrok problema... Ali biti pametan sam za sebe, pomoći sebi u nekom trenutku, to je sasvim druga priča, daleko teža...

- 23:05 - Komentari (3) - Isprintaj - #

16.07.2005., subota

Sleepless in Singidunum

Nisam mogao da zaspim pa sam ustao malo da zverinjam...

There's too much on my mind,
There's too much on my mind,
And I can't sleep at night thinking about it.
I'm thinking of the time,
There's too much on my mind,
It seems there's more to life than just to live it.
There's too much on my mind,
And there is nothing I can say.
There's too much on my mind,
And there is nothing I can do
About it,
About it.

My thought just weigh me down,
And drag me to the ground,
And shake my head till there's no more life in me.
It's ruining my brain,
I'll never be the same,
My poor demented mind is slowly going.

There's too much on my mind,
And there is nothing I can say.
There's too much on my mind,
And there is nothing I can do
About it,
About it.

There's too much on my mind

The Kinks, 1966, dobra berba.

- 02:54 - Komentari (0) - Isprintaj - #

14.07.2005., četvrtak

Rainy days

Ovde opet pljušti, svakog dana je oblačno i kišno, u poslednja 3 dana dva puta mi se desilo da me na putu kući sustigne pljusak pa uprkos kišobranu stižem mokrih nogu...

Ali meni to ne smeta. Nisam ljubitelj kiše (naprotiv, volim sunce)- nego prosto, fino mi je. Dovoljno je toplo da se može izaći u kratkim rukavima - pa šta ćeš više. Kao da smo u tropima.

Dobro, slažem se da je nezgodno za planiranje raznih outdoor aktivnosti... Ni terasu ne mogu da farbam zbog kiše. Nedeljama ništa od odbojke. Ali kad hronično kišoviti Englezi, Belgijanci ili Norvežani mogu nekako da se provode na otvorenom uprkos tmurnom vremenu, što ne bi i mi. Valjda je moguće organizovati neki roštilj i kada nije suvo i sunčano tri dana za redom.

Navikli smo da od maja do oktobra stalno bude preko 30 stepeni, pa je sada tragedija što u julu pljušti.

Ne volim kada postoje samo dva godišnja doba: vrelo i hladno. Od jeseni je drugačije, i jesen, i zima, i proleće su bili baš pravi. Šareni.

Ako ništa drugo, ovakvo vreme bi trebalo da bude odlično za pečurke. Za deset dana idem u gljive, da vidim je li štogod izraslo.

- 16:00 - Komentari (4) - Isprintaj - #

13.07.2005., srijeda

Bolje dve male nego jedna velika

Zato što su male Mlade, Jedre i Čvrste. Zato što se male bolje Prže, lepo Porumene i ostanu Čvrste pod zubima. Za razliku od velikih koje se samo raskuvaju.

Tako je uostalom lepo pisalo u receptu za pržene tikvice sa jajetom, ali ja se polakomio, nasecko jednu veliku, doduše spolja dobroizgledajuću, i dobio (srećom jestivu) kajganu sa kuvanim tikvicama.

U beskraj vrtim prve dve rečenice i razmišljam:
Kako je malo potrebno čoveku da se obeznani.

- 23:36 - Komentari (0) - Isprintaj - #

12.07.2005., utorak

Napredak

Ovih dana sam osećao da je snaga sa mnom, te tako večeras otidoh do zajedničkog društva u kom se krećemo X i ja. Dva meseca sam izbegavao pohađanje istog, otkako sam se izbedačio saznavši za novog dečka od X, mog Naslednika. Preciznije, viđao sam kojekuda naše (hoću reći: moje) društvo, ali sam izbegavao situacije gde ću nju sresti.

Napredak se ogleda u tome što mi je sve bilo ravno kad sam je video. Niether love nor hate, kako se samo poželeti može. Ni povišen puls, ništa, samo flat line. Cool as cucumber. Yesss! Poneo sam neke njene knjige što su bile kod mene, pokupio neke svoje CD-je što je ona donela (iako nije znala da ću doći, eto priloga za teoriju slučajnosti), obavih primopredaju na poludistanci uz par kurtoaznih reči. Ispričah se sa društvom i odoh dalje ća.

Dalje sam gledao u studenjaku Kitchen stories, baš onako lep film, samo iskrivih vrat jer je titl bio nisko, jezik švedski/norveški = niks feršten. Sreća pa dobar deo filma glumci ćutahu, te ne moradoh stalno vrat kriviti. A oko mene sedaše jato studentkinja mladijeh, san svakog matorog bludnika. Čak bejah u nadi da se onako mladolik i nehajno obučen za studenta mogu pretvarati. No kad se film svrši, studentkinje se raspršiše, te se sam pokunjeno odvukoh na drugi kraj grada, skromnom domu svom.

E kako je malo potrebno čoveku za dobro raspoloženje.

- 23:50 - Komentari (4) - Isprintaj - #

Sunđer Bob, Lignjoslav, Ovca i ja

Ja sam ljubitelj Sunđer Boba. U početku, dugo nisam primećivao taj crtani - bio mi je samo jedna u nizu šarenih blebećućih smetnji što se pojavljuju kad menjam programe. Ne znam kada i kako sam sebe naterao da zadržim pažnju duže od nekoliko minuta - i odjednom sam ga zavoleo. Postao mi je jedno od subotnjih zadovoljstava. Kad god bih uspeo da izađem iz kreveta u osam sati, smutio bih neskafu i uvalio se ispred televizora uživajući u miru i mom omiljenom crtanom filmu.

- Gde si Sunđer Bobe ! - pozdravljale su me kolege ujutro na poslu. I bilo mi je drago, jer sam voleo da se prepoznam u tom liku. Večitom detetu, bezbrižnom, naivnom, dobrom. Ali X, koja me je mnogo bolje poznavala, u meni je videla i Lignjoslava. Usamljenog osobenjaka, u suštini dobrog, ali u spoljašnjosti džangrizavog i neprijatnog. - Ovaj je isti kao ti - često je govorila.

X me je jedno veče napustila. Odselila se. Znao sam da je sve gotovo, ali sam ipak gajio zrnce nade. Znao sam da će za svoj rođendan biti daleko, na putu, pa sam potražio poslednji rođendanski poklon za nju. Te jeseni je puno toga bilo poslednje u mom životu.

Kupio sam joj Selindžerovih 9 priča, na engleskom, sličnu davno izgubljenoj knjizi koja mi je nekada puno značila. O tome joj nikad nisam pričao. Otkrivao sam toliko stvari što su za mene bitne, a koje sa njom nikada nisam podelio.

Setio sam se da sam ranije čuo da su se po gradu prodavale lutkice sa likovima iz Sunđer Boba, pa sam smislio da joj poklonim jednog Lignjoslava. Da je seća na mene. Tražio sam po prodavnicama igračaka, ali Sunđeri, Lignjoslavi i Patrici su odavno bili rasprodati. Na kraju sam odustao od potrage, i kupio privezak sa simpatičnom ovčicom kakvih ima skoro svuda. Zahvalila mi se mailom; napisao sam u odgovoru da je to trebalo da bude Lignjoslav, i zašto.

Posle toga smo se videli još samo nekoliko puta. Kasnije je sve postalo tako mučno da sam izgubio želju da se uopšte srećem sa njom. U trenucima mračnog raspoloženja razmišljam o prošlim događajima, i pomišljam da - svesno ili ne - možda i nisam pogrešio u simbolici koju nosi moj poslednji poklon.

- 12:51 - Komentari (4) - Isprintaj - #

11.07.2005., ponedjeljak

- 23:50 - Komentari (0) - Isprintaj - #

10.07.2005., nedjelja

Evo nešto peglam

Evo nešto peglam pred televizorom i razmišljam...
(uzgred: jebo pas mater onom ko izmisli falte na rukavima, kod košulje sa kratkim rukavima, ono kad su rukavi malo podvrnuti, ali na jednom delu podvrnaž je zašiven, nikako ljudski opeglam porub, poznaćete me po asimetrično opeglanim rukavima)

Elem, razmišljam šta je jedna blogerica napisala, svađala se sa dečkom, pa se pomirili, ali ona nije baš sve oprostila, pa će mu uskratiti seks neko vreme, a on to mučenik izgleda ne zna (ni da je uskraćen, a još manje zašto).

Kao pripadniku muškog roda bi mi krivo – da li da odkomentarišem – ma neću, šta me se tiče. Mislim, nije lepo tu svesno manipulisati bliskošću, seksom. Nije to sredstvo za kažnjavanje, ni nagrađivanje, nego mislim ja, treba da ide spontano, iz srca, pardon onih organa, u svakom slučaju razumećete šta hoću da kažem.

I tako o tome razmišljam pred televizorom kao dokona domaćica (ide neki love story film na B92), pa mi sinu ono o spontanosti. Bestraga mu glava, pa isto tako sam se ja ponašao. Jedino što nije bila svesna odluka, nego onako zbog nečega nisam zadovoljan a ne znam šta mi je, nisu mi sve ovce na broju što bi se reklo, svejedno neću da pričamo, neću da se mazimo, ostajem hladan na tvoj zagrljaj. I opet drugoj strani nije pravo, niti jasno, svejedno joj da li sam odluku da uskratim seks doneo svesno ili nesvesno.

I koji je zaključak (osim onog da je gadno biti ta druga strana)?

Nemam pojma, eno na TV smotani glavni junak više nije sa onom simpatičnom devojkom koju je smuvao na početku nego se cmače sa nekom plavušom (wife to be od svog bivšeg cimera).

Najebao je, prošle reklame, evo opet sedi sa onom simpa devojkom, ima da ga razbije kad sazna.

Ajd ćao

- 23:55 - Komentari (7) - Isprintaj - #

09.07.2005., subota

Marjuška, pčelareva
udovica,
premda tri godine luda,

svakodnevno piše pisma
svome sinu. Semjon ih pre-
pisuje. Stranice

su zabrljane od njegovih ruku
umrljane
čajnim talogom:

"Najdraži moj Vanjuška
Sofija Agripina je
opet bolesna. Gazda

pita za tebe. Drvo
je odveć skupo. Hladnoća
preuranjena. Sirota

Sofija Agripina!
Strani lekar
joj je dao soli

ali Semjon kaže da se njena
sveća pred ikonom istopila
uoči Svetog Jovana. Bojim se,

Vanja. Kada je ona bolesna,
gazda voli da zlostavlja
tvoju sestru.

Ona ne misli ništa zlo.
Raž je siva
u ovo doba godine.

Kada je loše, Vanjuška,
odlazim u noć
i noć me proždire."

Robert Has; Pesme da bi se preživelo leto

- 09:43 - Komentari (3) - Isprintaj - #

08.07.2005., petak

Feromoni

Postoji li sudbinska ljubav? Da li je ona jedinstvena? Može li se prepoznati? Da li je prethodna ljubav bila ona prava – ili je to bila ona pre nje? Da li je to nepoznata devojka koja prolazi kraj mene? Ili ona kojoj nikad nisam rekao da sam je voleo?

Slatko je i bolno je maštati na taj način... Ali ja ne verujem u takvu sudbinu. Preda mnom ne postoji hiljadu paralelnih stvarnosti. Sutra mogu krenuti bilo kojim od puteva, ali moja sudbina će biti samo jedna, samo taj jedan put za koji se odlučim. Moja sudbina je baš ovaj trenutak, takav kakav je. Tako je i svaka iskrena ljubav istovremeno i ona prava.

Sve moje ljubavi su bile duboke i bolne, i dugo sam se oporavljao posle svake od njih. Da li je bilo koja od njih bila vrednija od neke druge? Da li je među njima promakla ona prava? Nije. Samo za jednu od njih pomišljam da je, možda, bila makar malo pravija od ostalih.

Tada sam imao dvadeset jednu, studirao sam, a njoj je bilo devetnaest i završavala je srednju školu. Upoznali smo se početkom jeseni, i nije privlačila moju pažnju sve do početka proleća. Dani su postajali duži i topliji, a ja sam bivao sve zaljubljeniji. Krajem maja sam odlučio da joj sve kažem. Jedno veče sam je izdvojio iz društva, pozvao u stranu i ukratko joj sve ispričao. Nasmešila se, odgovor nije bio ni da ni ne, sećam se da smo se laka koraka vratili našem društvu.

Zašto posle toliko godina mislim da je ona, možda, bila ona prava? Sviđao mi se njen miris. Prirodni miris njenog tela. Sećam se, jednom sam je sreo, mirisala je opojno, sladunjavo-cvetno. Mislio sam da koristi neki parfem, i to sam joj rekao, a ona se naljutila na mene. Rekla je da je sva oznojana upravo stigla sa treninga i da nije lepo da joj se rugam.

Usledilo je par nedelja punih slatke neizvesnosti. Oduvek stidljiv i nevešt u tim vodama, nisam znao da li nešto počinje. Jedno veče smo se vraćali u naš kraj kasnim noćnim autobusom. Seli smo, ona je rekla da je umorna, i naslonila glavu na moje rame. Dremala je sve dok nismo stigli do njene stanice, a ja sam bio zbunjen, ukočen, nisam se usuđivao da je zagrlim...

Početkom juna, zajedno smo išli na jednu žurku. Rekla mi je da je svesna da će me povrediti, ali mora da mi kaže – sviđa joj se jedan drugi momak iz našeg društva, stariji od mene, i poći će sa njim... Tako je i bilo, te večeri, na žurci.

Osamnaest godina kasnije, jedna druga, velika ljubav, će me napustiti da bi potražila sreću u naručju tog istog čoveka. I to je sudbina, na neki način.

- 01:06 - Komentari (2) - Isprintaj - #

07.07.2005., četvrtak

Rat svetova

Jutros sam iz tramvaja gledao ekipu radnika Gradskog zelenila, dole kod skretanja za hipodrom. Čistili su skver od žbunja i korova naraslog još od proleća. Njih desetak se razmileleo sa ručnim kosačicama, uniformisani, sa zaštitnim naočarima, naprtnjačama. Kosačice se nose o ramenu, na jednom kraju imaju mali dvotaktni motor, a na drugom dugačku šipku i oštro trokrako sečivo. Oni hodaju po placu i njišu kosilicama levo - desno. Sečivo se vrti i razbacuje komade biljaka. Jedan od njih ima malu motornu testeru i seče stabla većih žbunova. Još jedan ide putem oko placa i priručnim blowerom duva sa asfalta komade posečenog korova.

Kako je to izgledalo sa tačke gledišta korova?

Šta se dešava? Kakav je to zvuk?
Odjednom... su se pojavili! Pokolj! ... tamo, na drugom kraju ...
Bili su tu još pre nego što smo nikli!
Evo ih! Neeee!
Sagni se! Aaaaaaaa!

- 11:41 - Komentari (3) - Isprintaj - #

06.07.2005., srijeda

Regret

I see it all perfectly; there are two possible situations--one can either do this or that. My honest opinion and my friendly advice is this: do it or do not do it--you will regret both. Soeren Kierkegaard

Marry, and you will regret it.
Do not marry, and you will also regret it.
Marry or do not marry, you will regret it either way.
Whether you marry or you do not marry, you will regret it either way.

Laugh at the stupidities of the world, and you will regret it.
Weep over them, and you will also regret it.
Laugh at the stupidities of the world or weep over them, you will regret it either way.
Whether you laugh at the stupidities of the world or you weep over them, you will regret it either way.

Trust a girl, and you will regret it.
Do not trust her, and you will also regret it.
Trust a girl or do not trust her, you will regret it either way.
Whether you trust a girl or do not trust her, you will regret it either way.

Hang yourself, and you will regret it.
Do not hang yourself, and you will also regret it.
Hang yourself or do not hang yourself, you will regret it either way.
Whether you hang yourself or do not hang yourself, you will regret it either way.

Soeren Aa. Kierkegaard

- 21:09 - Komentari (1) - Isprintaj - #

04.07.2005., ponedjeljak

Crtice

Gljivice su napale moje biljke
Biljke već nedelju dana nisu na terasi, nego unutra, pored prozora. Previše vlage i premalo sunca, listovi su počeli da da bele. Tek nikloj žalfiji nema spasa; brinem se za prinove ruzmarina koje su se lepo primile. Moraću po neki fungicid, hitno.

Žute gaće
Oprao sam veš zajedno sa žutom majicom. Pokušavao sam da sa nje sperem trag razređivača, koji je tu dospeo pri pokušaju skidanja fleka od farbe kojom sam pokušao ulepšati terasu. Majica je pustila boju, i sad imam hrpu gaća divne žute boje. Svetložuta, blago pastelna boja, kao stvorena za košulju – ali ne i za donji veš.

Bio sam na skupu blogera
I nisam bio siguran kako se tačno izgovara ime mog sopstvenog bloga. Fuck! I još me Ivanka nazva "gospodinom u godinama"! Sto mu gromova!

Oprao sam sudove i sredio kuhinju
Pa sam uživao u lepoti i harmoniji koju takav prizor pruža. My own Japanese garden.

Gledao sam Rat svetova
Nemoj neki marsovac da mi je iskočio iz grmlja. HA! Na, prokleti vanzemaljcu!

- 23:19 - Komentari (11) - Isprintaj - #

03.07.2005., nedjelja

O nazivu mog bloga

Da li ste gledali film 2046? Svaki tren tog filma je remek delo. Na netu sam uspeo naći njegov soundtrack. Osobito me se dojmila pesma koja se kao lajtmotiv javlja nekoliko puta i prati bol neuzvraćene ljubavi jedne od junakinja. Iznenadilo me je što je pesma na španskom, i to jako loše izgovorena (ali divnim glasom otpevana). To je bila pesma Siboney.

Siboney, yo te quiero yo me muero por tu amor.
Siboney, en tu boca la miel puso su dulzor.
Ven aquí, que te quiero
y que todo tesoro eres tú para mí.
Siboney, al arrullo de las palmas pienso en ti.
Siboney de mi sueńo
si no oyes la queja de mi voz,
Siboney si no vienes me moriré de amor.
Siboney de mis sueńos te espero
sin ansia en mi caney,
Siboney si no vienes yo moriré de amor.
Oye el eco de mi canto de cristal,
que no se pierda por entre el ruido manigual.

U to doba sam počeo sa blogom, i te pesme sam se setio u trenutku kada je trebalo odabrati ime. Nisam znao šta tačno znači, još manje kako se pravilno izgovara; pretpostavljao sam da se radi o muškom imenu, zbog značenja reči pesme i ženskog vokala.

Tek kasnije sam malo googlao i našao sve reči pesme. Uglavnom sam bio u pravu, radi se o ljubavnoj pesmi, Siboney se u pesmi koristi kao lično ime, ali znači i više od toga: to je naziv jednog od nekoliko plemena koja su naseljavala delove Kariba pre dolaska Španaca. Evo šta kaže Wikipedia:

Ciboney (also Siboney) is a word derived from the Caribbean Indian language of the Arawak. Cibo means precious stone, and ney people; they are people of the precious stone, or pearl. The Ciboney people were indigenous occupants of the Antilles islands of the Caribbean. When Europeans arrived in the Americas there were many Ciboney people in Cuba. Currently, there are approximately 253 families of Ciboney ancestry in Florida.

Ovo me je podsetilo na prvi susret sa Sećanjem na Alhambru (kompozicija za gitaru Francisca Tarrege). Ponesen romantikom, mislio sam da je Alhambra žensko ime, muzika se uklapala... Sve dok dosta kasnije nisam saznao da nije reč o sećanju na devojku, već da se radi o dvorcu u Granadi... Bio sam razočaran, i tu kompoziciju, iako je i dalje volim, nikad više nisam doživeo na onaj stari način.

- 11:50 - Komentari (7) - Isprintaj - #

02.07.2005., subota

gore dole

Sastojci za bolu, + belo vino i šećer, - banane

Hteo sam neki sasvim drugi tekst da postujem ovog 2. srpnja, ali su me odvratili ne_baš_veseli događaji na dva meni draga bloga. Raspoloženje mi je donekle popravio ovaj otkačeni blog (ne sećam se kako se dolinkovah dotle).

U petak posle posla sam išao u UradiSam & Vero u shopping (w/o fucking), te si kupih i košaru za voće. Pa sam napravio voćni aranžman (na slici) - ne samo za izlaganje ako dođu gosti već sa namerom da napravim bolu od breskvi & citrusa. Ali koji je smisao bole ako je napolju 16 stepeni !? A verovatnoća kišenja 100% ??

Muzika za noćas: Sećanje na Alhambru.

P.S. edit: "noćas" je naravno subota sabajle, a večeras će biti "Walking in the rain" i tomeslično

- 02:05 - Komentari (3) - Isprintaj - #

01.07.2005., petak

Kako sam ispratio jun, a dočekao srpanj

Kod zubara:
Aaghgkhghghg khhhh skvik aghaaa

Na terasi:
Maz, čvak, maz, farb, zamoč, cur, kap, razmaz

Na poslu:
Ablablabla blebeć zagrc blebeć

- 08:00 - Komentari (3) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

<	srpanj, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31