Ovih dana sam osećao da je snaga sa mnom, te tako večeras otidoh do zajedničkog društva u kom se krećemo X i ja. Dva meseca sam izbegavao pohađanje istog, otkako sam se izbedačio saznavši za novog dečka od X, mog Naslednika. Preciznije, viđao sam kojekuda naše (hoću reći: moje) društvo, ali sam izbegavao situacije gde ću nju sresti.
Napredak se ogleda u tome što mi je sve bilo ravno kad sam je video. Niether love nor hate, kako se samo poželeti može. Ni povišen puls, ništa, samo flat line. Cool as cucumber. Yesss! Poneo sam neke njene knjige što su bile kod mene, pokupio neke svoje CD-je što je ona donela (iako nije znala da ću doći, eto priloga za teoriju slučajnosti), obavih primopredaju na poludistanci uz par kurtoaznih reči. Ispričah se sa društvom i odoh dalje ća.
Dalje sam gledao u studenjaku Kitchen stories, baš onako lep film, samo iskrivih vrat jer je titl bio nisko, jezik švedski/norveški = niks feršten. Sreća pa dobar deo filma glumci ćutahu, te ne moradoh stalno vrat kriviti. A oko mene sedaše jato studentkinja mladijeh, san svakog matorog bludnika. Čak bejah u nadi da se onako mladolik i nehajno obučen za studenta mogu pretvarati. No kad se film svrši, studentkinje se raspršiše, te se sam pokunjeno odvukoh na drugi kraj grada, skromnom domu svom.
E kako je malo potrebno čoveku za dobro raspoloženje.
Post je objavljen 12.07.2005. u 23:50 sati.