Pripreme za gljivarenje su počele nedelju dana ranije. U subotu sam na buvljaku kupio pletenu korpu (odnosno ceger), a u nedelju konačno montirao kakvu-takvu muziku u kolima (pojačalo kupljeno za 20 evra na ulici ispred buvljaka). Vremenska progonoza nije bila obećavajuća, ali odluka je bila čvrsta: subota 27.8. je dan G makar sekire padale.
Plan je bio da krenem ustanem u subotu sabajle, svitanje dočekam na auto putu, oko osam stignem na cilj, i vratim se nazad u Beograd rano popodne. Zato sam veče pred put pripremio sendviče, termos, koka kolu, muziku, i ostale neophodne sitnice. No u 4.30 sam rešio da spavam još malo, u 5.30 sam zaključio da nije problem ako prespavam svitanje, te konačno ustadoh u 6.30. Uz sva ostala razvlačenja karakteristična za subotnje jutro, kretoh tek posle 9. Opušteno.
Osim zadovoljenja gljivolovačkih aspiracija, ovo putovanje je imalo i praktičan cilj: da isprobam svoj sveže reinkarniran auto. To mu je bio prvi izlazak iz Beograda i prilika da proverim njegovu pouzdanost.
Još uvek blizu stana, dok sam točio gorivo, otkrio sam problem – negde iznad zadnjeg točka, benzin je u lepom tanušnom mlazu curio na asfalt. I ranije sam sumnjao na to, ali tek sada, kada sam napunio rezervoar počelo je vidljivo da curi. No nastavih dalje. Iza naplatne rampe, na prvom parkingu, stadoh i presuh malo goriva iz rezervoara u prazan kanistar koji sam imao sa sobom. Podvukao sam se pod kola i našao kvar, metalna cev od goriva je bila napukla. Imao sam ideju kako to da popravim priručnim sredstvima, ali tek ako budem primoran na to. Do tada idem dalje, pa šta bude.
Pojačalo je ispustilo dušu negde oko Požarevca. Slušalice za diskmen naravno nisam poneo.
I tako, malo iza podneva stigoh na cilj, u brdima desetak kilometara pored Golubca. Nivo goriva u rezervoaru se smanjio, a curenje je prestalo (kako, zašto - nije važno). Sve je bilo spremno, namazah se autanom, uprtih opremu za lov i pravac uzbrdo.
 Uzbrdica na kojoj sam počeo je najbliža kolima i najperspektivnija za gljivarenje. Mestimično osunčana, prepuna mahovine. Ako na njoj ničega nema... mogu da se pakujem. No tek što sam krenuo, našao sam se lice u lice sa ovim vrganjčićem. Kada se na nizbrdastom terenu traže gljive, najbolje šanse da se nešto uoči je dok se ide uzbrdo. Tada ti je zemlja tačno pred očima i sve se lepo vidi, pogotovo što se eventualno opalo lišće koje zaklanja gljive nalazi sa one druge, uzbrdaste strane.
Međutim, na ovom terenu se par puta desilo da na početku gljivarenja na ovoj uzbrdici nađem lep vrganj, i posle toga... ništa. Bio sam spreman za to i sada pa se nisam previše radovao. Znao sam da vrganja ima, a da li ću ih naći .... videćemo.
 Nailazio sam na lisičarke, i to na dosta mesta gde ih ranije nisam viđao. Znači - prilike su bile dobre. Ali vrganja i dalje nema...
Neko je brao u mojoj bašti!
Našao sam tragove tuđeg prisustva: bačenu nožicu od vrganja, odsečenu nožem malo ispod klobuka. Bačena je zato što je crvljiva. Tako znači! No šta da se radi, bilo bi neobično da sam ja jedini što skuplja gljive na ovom terenu. To je bio razlog što nema vrganja, onaj mali je promakao jer je bio previše sitan i sakriven. Lisičarki srećom ima dosta, valjda nisu bile zanimljive ili su bile premale...
Gledano sa strane, ne bi se reklo da je branje gljiva uzbudljivo. Greška! Dobro, organizam možda nije preplavljen adrenalinom (da li?) ali uzbuđenje definitivno postoji! Ovo je lov! Bez puške, sa košaricom, lovac pravi osmice po šumi. Ide u cik-cak, pogleda uperenog u zemlju ispred sebe... Šta se krije na onoj čistini... Hoće li plen promaći sakriven u senci... Hoću li izbeći napad čopora ljudožderskih veverica...
 Već sam napuštao ovu padinu, i išao na slededeću, kad spazih ovaj divni prizor. To je vrganjevka, neko iz roda Leccinum (skoro sigurno gljiva Turčin). Bio je sakriven lišćem, i zato ga niko pre mene nije pokupio. Ovo je prvi put da nailazim na ovako lep primerak gljive te vrste.
Košara se dalje punila lisičarkama. Kolonije lisičarki sam nalazio i u lišću, što je novost za mene na ovom terenu. Više ih je bilo u mahovini oko stabala, te lisičarke su bile krupnije, ali nekako mekane i vodene. Od silnog autana kojim sam se namazao nisam mogao da osetim njihov miris na kajsije.
Čuo sam glasove negde u šumi ispred, i malo kasnije sretoh ženu i dete kako takođe skupljaju gljive. Javismo se jedni drugima, pitala me da li to skupljam za prodaju... valjda sam izgledao kao profesionalac sa onim cegerom u ruci? Nisam hteo da im smetam, pa otkaskah dalje prego jaruge u šumu.
 Prošlo je već dosta vremena, a nisam pravio pauzu. Nijedno mesto za odmor mi se nije sviđalo; u stvari, nisam mogao da prekinem lov. Ko zna zašto je to dobro, jer dok sam tražio idealni panjić za sesti, spazih sa petnaest metara ovog lepog vrganja kako se promalja ispod lišća. Rastao je na mestu koje meni, amateru, nije delovalo previše obećavajuće. Možda je u genetskom kodu vrganja zapisano: kad ničeš, izbegavaj idealna mesta, opisana u knjigama, jer će te svako tamo tražiti. Možda će tome vremenom biti dodato: kada biraš mesto za nicanje, povedi računa da u okolini nema idealnih panjića.
 Prelazeći polako na udaljenije padine, nailazio sam na više lisičarki, i još par vrganja. Izgleda da ostali berači ne zalaze toliko daleko. Iznenadilo me je što sam naišao na prosenjake (ježevice), jer sam njih tu nalazio tek kasno u jesen. Ubrah nekoliko komada, raznovrsnosti radi, jer ukusom i kvalitetom ne spadaju u prvu kategoriju.
 Sem lisičarki, vrganja i par prosenjaka, ništa drugo nisam skupljao. Drugih gljiva nije bilo previše. Bilo je nekih ogromnih, belih. Prema knjizi, to je verovatno Kravlje vime, nejestiva gljiva. Bilo je par biserki, puno koralki (Ramaria), i još dosta meni nepoznatih gljiva koje naravno nisam brao. Blagve nisam video, kao ni druge poznate gljive iz roda Amanitae (npr. muhare).
 I tako, za oko tri sata branja, skoro napunih košaru.
Put nazad je bio lak i brz. Auto me je oduševio. Leti! Uspeo sam da preteknemo nekoliko traktora.
Najdosadniji deo posla je na kraju: sve to mora da se očisti i spremi u friz. Čistim ih malom molerskom četkom i nožem. Ne valja prati. Vrganji su lako išli, samo sam ih naseckao na listiće i stavio u friz. Pri tome sam oko polovinu morao da bacim - iako su spolja lepo izgledali, na preseku se videlo da su skroz izjedeni crvima. Sa lisičarkama sam se kilavio - ima ih puno i sitne su. Prelio sam ih na par minuta kipućom vodom, prosušio, pa u friz. Od prosenjaka i malo lisičarki ću probati da smandrljam neku klopu, kao neki sos uz testenine. Ne nadam se uspehu iz prve, ovo je teritorija koju tek treba da osvojim.
Neka praktična uputstva:
1. Nemojte na osnovu ovih mojih slika da krećete sami u gljivarenje. Kupite si dobru knjigu, uhvatite za ruku nekoga ko dobro poznaje gljive, pohitajte u šumu i učite. Naučite sa sigurnošću nekoliko standardnih gljiva i krenite njih da berete. Uskoro ćete i vi moći da se poput mene preseravate latinskim nazivima, rodovima i familijama.
2. Što se tiče knjiga: ima ih puno, najbolje su one koje su pisali domaći autori o gljivama sa ovog podneblja. Preporučujem klasik: Fochtov Ključ za gljive (made in HR). Još jedna dobra knjiga je Drugi gljivarski korak Ibrahima Hadžića (made in SCG). Pored standardno dobrih opisa, ovu knjigu izdvajaju odlične fotografije. Štampa je dobro urađena, pa su boje na fotografijama identične bojama u prirodi.
3. Nemojte se obeshrabriti ako vaši prvi gljivarski pokušaji završe fijaskom. Puno kockica treba da se složi da bi se došlo do gljiva. Pre svega vremenske prilike u dužem periodu, odabir terena, kao i same gljive - da natrčite na one što poznajete, a ne neke otrovnjače. Za svaki slučaj, ponesite roštilj, pa ako gljiva nema, raspalite vatru.
|
Sve mislim - ništa se ne dešava, pa šta ona pisati - pa se setih, hej, juče sam bio Supermen!
Voleo bih da umem da sviram klavir, pa da sviram baš ovu Debisijevu kompoziciju.
Evo vratija san se. Napolju kiša. Sam u stanu. Potpuna tišina. Blaga depresija, kao i obično kada se vratim sa puta. Posle celonoćnog drndanja po autobusima, pospan vilenim po blogovima, malo dremnem ili se ožderavam špagetima i sosom kog sam zaledio pred put. U sredu na posao.