Siboney

30.06.2005., četvrtak

Verbalizovati

Šta da odgovorim ako me neko upita: Zašto pišeš blog?

Iz filma 2046:

Ranije... kada su ljudi imali tajnu koju nisu želeli da dele, popeli bi se na planinu. Našli bi drvo i izdubili rupu u njemu. Šapnuli bi tajnu u tu rupu, i zatvorili je blatom. Tako je niko, nikada, ne bi otkrio.

Nedavno sam zavoleo reč: verbalizovati. Koristi se u kontekstu: verbalizovati ono što osećaš.

Imam potrebu da verbalizujem ono o čemu razmišljam. Misao se vrti u glavi; misao je izrečena ili zapisana. Iskorak je učinjen. Da li bih verbalizovao tako što bih napisao na papir i zaključao u fioku? Možda, ustalom tako su ljudi nekada pisali dnevnike. Ali... bitna je mogućnost interakcije. Da li je usamljenost uzrok izražavanja na ovaj način? Možda samo malo. Jer i kada sam bio blizak sa nekim, nisam delio sve što bih sada napisao u blogu (pogotovo ne u ovakvoj formi). A možda sam oduvek u suštini bio sam, i onda kad je bilo (bliskih) ljudi oko mene. A možda je svako, uvek i pre svega, u suštini - sam.

Bilo kako bilo, ne želim biti drvo na planini.

- 11:49 - Komentari (6) - Isprintaj - #

29.06.2005., srijeda

Trti najn

Ja, ja, majn libe frojnden, ih habe trti najn jaren sprcen in der dupen...

Nije mi bio rođendan pre neki dan, nego vam odajem svoju malu istinu.

U kasnim dvadesetim sam imao sličnu krizu, ali je to prošlo čim sam obrnuo nulu. Nekako je lakše na samom početku dekade. Posle je došlo sedam godina ljubavi kada ništa nije predstavljalo problem. A onda, kada sam ostao sam, usledio je šok, ne puno manji od šoka zbog razvoda: Hej, pa ja sam (skoro) star. U stvari, ne osećam se starim, već mi 39 deluje jako veliko i plaši me. Kao što mi je proteklih dvadeset godina naizgled brzo prošlo, plašim se da će i narednih dvadeset proleteti, i ode život...

Trebalo mi je neko vreme da se opasuljim i primetim oko sebe ljude sličnih godišta, opuštene, koji uživaju u životu, za koje su 29, 39 i 49 brojevi kao svaki drugi.

Moj sat prilično kasni. Prilikom upoznavanja, kad priča dovede do godina i kada kažem svoje prave godine ljudi se obično iznenade, a ja brzo dodam već uhodanu frazu: znam, znam, svi mi kažu da izgledam mlađi. Sa strepnjom očekujem dan kada ću se istrčati i reći da izgledam mlađi, i kao odgovor dobiti začuđen pogled: – mlađi? što to misliš?

Kad iščitam ovo što sam napisao, izgledam sam sebi kao žovijalni starčić koji se hvali: imam devedeset, ali se držim dobro kao da mi je tek osamdeset peta.

U svakom slučaju, ako navratim na neki skup blogera - onaj šutljivi dječarac što stoji po strani sam možda ja, matori bludnik.

Dodatak:

Prvobitni plan za naredni vikend je bio: prepuštanje alkoholu, narodnjacima, suncu i ledenoj vodi Ibra (= veseli spust). Moje društvo tamo redovno ide, ali ja nisam nikad. No rešio sam da i ovaj put propustim taj događaj, i da se pojavim na Adi u subotu. Relativno sam nov na blogu, i pratim tek nekolicinu blogera. Neobično mi je da jako malo znam o ljudima koje ću sresti, iako su oni puno rekli o sebi u svojim blogovima.

- 23:50 - Komentari (3) - Isprintaj - #

28.06.2005., utorak

So Long Marianne

Nakon pesme koja je dala ime ovom blogu, proteklih dana sam ophrvan gore navedenom pesmom Leonarda Cohena. Poželevši da se muzički obrazujem, svlačio sam stvari sa sa slska pa tako došao do Cohenovih sabranih dela, i otkrio ovaj biser.

Kad se prsnemo nekim parfemom, ugađamo sebi, ali dajemo informaciju i ljudima oko sebe: ko smo i kakvom smo raspoloženju. Šteta što se to ne može uraditi (na civilizovan način) sa muzikom. Da je moguće, pustio bih So Long Marianne da se vijori za mnom.

So Long Marianne

Come over to the window, my little darling,
I'd like to try to read your palm.
I used to think I was some kind of Gypsy boy
before I let you take me home.

Now so long, Marianne, it's time that we began
to laugh and cry and cry and laugh about it all again.

Well you know that I love to live with you,
but you make me forget so very much.
I forget to pray for the angels
and then the angels forget to pray for us.

Now so long, Marianne, it's time that we began ...

We met when we were almost young
deep in the green lilac park.
You held on to me like I was a crucifix,
as we went kneeling through the dark.

Oh so long, Marianne, it's time that we began ...

Your letters they all say that you're beside me now.
Then why do I feel alone?
I'm standing on a ledge and your fine spider web
is fastening my ankle to a stone.

Now so long, Marianne, it's time that we began ...

For now I need your hidden love.
I'm cold as a new razor blade.
You left when I told you I was curious,
I never said that I was brave.

Oh so long, Marianne, it's time that we began ...

Oh, you are really such a pretty one.
I see you've gone and changed your name again.
And just when I climbed this whole mountainside,
to wash my eyelids in the rain!

Oh so long, Marianne, it's time that we began ...

- 00:42 - Komentari (2) - Isprintaj - #

27.06.2005., ponedjeljak

Malheur

Danas neću moći da stignem svuda gde sam naumio, jer mi se "auto" ozbiljno ukvario. Nosač točka je podlegao koroziji, i predstoji mi golgota preko Gazele na putu do majstora.

- 10:23 - Komentari (1) - Isprintaj - #

26.06.2005., nedjelja

Terasi u pohode

Pre par godina smo sredili ovaj stan i uselili se u njega. Sređivanje nas je toliko iscrplo, da kad smo se konačno uselili, mnogobrojne nedovršene "sitnice" ostadoše za kasnije. Recimo, prozori ostadoše neoprani od majstorske prašine i kapljica farbe – većina njih su takvi i dan danas. Tako je i terasa, koja se nalazi nekako u centru stana, ostala da čeka bolje dane. Na njoj smo gomilali kojekakve kutije, merdevine, metle, kese, a vremenom se na podu terase našlo mesta i za po koju saksiju.

Ovaj vikend je extra large – imam i ponedeljak na raspolaganju, jer sam morao da utrošim neke dane neiskorišćenog prošlogodinjeg odmora. Prošli ponedeljak sam planinario, a ovaj ću, kao, kulirati u Beogradu.

I onda mi je u subotu ujutro, dok sam gledao Sunđer Boba i peglao (spoj lepog i korisnog) sinulo da je pravi čas da sredim terasu...

Ehem... možda ću se pokajati, ali kasno je, mašina se zahuktala.

Raskrčio sam terasu, bacio šta je za bacanje, ostalo odneo u garažu i nagurao po sobama. Predstojeće sređivanje se sastoji u tome da prefarbam zidove i limariju (terasa je zastakljena), operem prozore i na kraju napravim policu za biljke.

E sada, jedino što valja na terasi je pod, t.j. cigla crvene pločice koje smo stavili kad smo se useljavali (nezgodno je ovo pisanje u množini u prošlom vremenu, jer je sadašnjost u jednini, pažljive čitaoce to neće zbuniti). Sve ostalo je tuga, čemer i jad. Slojevi stare farbe se ljušte, a zajedno sa njom otpada i "beton". Pre trideset godina je neko štedeo kad je ovo zidao, stavljao manje cementa a više peska, pa se sada sve raspada. A limena zastakljivačka konstrukcija, tek je to strahota. Ne znam gde ima više korozije i rupa u limu, na terasi ili u mom sirotom autu. Nije čudo što je zimus bilo snega na terasi, iako su prozori bili zatvoreni. Dok sam sve rasturao, odstrugao sam par kila kojekakvih gitova, trulih sunđera i silikona kojima je moj pokojni deda (on beše prethodni stanar) pokušavao da zadihtuje nezadihtljivo. Kako ću to ponovo zadihtovati, ne usuđujem se da razmišljam, srećom ima još dosta do zime.

Dok je prskalicom i sunđerom nanet antirost zaustavljao koroziju (kad bi se zezali), skoknuo sam do farbare i garaže i snabdeo se temeljnom bojom, emajl pokrivnom bojom, četkom, razređivačem, polikolorom, jarcem (slovenački: mačak)... Pa sam skinuo postojeća krila prozora (6 komada, teška ko tuč) i oprao ih u kadi...

I na kraju, u subotu kasno uveče sam pustio Nick Cavea na repeat, smutio džin tonik, seo na hoklicu, i uzeo tajno oružje: jedan iz moje kolekcije "body" gitova koje koristim da popunim rupe na svom autu pred tehnički pregled. Sada sam time krpio jedno potpuno raspadnuto parče metalne konstrukcije na terasi. Što od alkohola, što od nitro isparenja, počelo je da mi se manta po glavi, ali posao je brzo bio gotov (= smandrljan). E ali to nije sve, na kraju je trebalo udariti temeljnu boju (sivu) po ogradi. Iako sam dole stavio karton radi zaštite, sa strepnjom čekam sutrašnji dan i mogući susret sa komšijama od dole, zbog bojazni da je koja kap farbe našla put do njihovih muškatli, a možda i do veša koji se tu sušio (dockan sam ga zamjetio). Mackanje ograde je bilo do zla boga sporo, tako da sveže oprani prozori ostaju da čekaju nedeljno prepodne da budu zamazani temeljnom bojom. A kada će ostalo doći na red, ko zna (krhko je znanje). Jer boja treba da se osuši za 24 h, pa tek onda ide struganje zidova ili nanošenje novog sloja, i tako dalje (a posle podneva ne vredi farbati, terasa je tada usijana, farba bi se osušila još na putu od kantice do predmeta farbanja). U svakom slučaju, obećavam da ću, kad se posao okonča, okačiti koju fotografiju dela mojih ruku (znam da će lepo ispasti), a možda i prepišem jednu prigodnu pripovetku sa botaničkom tematikom. No ima vremena do tada.

P.S. Koji sam ja kreten, skribomanišem u gluvo doba noći, umesto da gubim vreme na neki drugi način, ili spavam.

- 03:56 - Komentari (1) - Isprintaj - #

24.06.2005., petak

Ekstremno peglanje

Ne, ne radi se o ovom peglanju.

Gomila davno osušenih a neopeglanih košulja me danima muči. I ne samo to. Već nekoliko nedelja me ponovo spopadaju razmišljanja o životu sa X koja me je ostavila pre sedam meseci. Potom smo se razveli.

Moj oporavak je tekao dobrim tokom, sve dok pre nekoliko nedelja nisam saznao da je našla novog dečka. Znao sam da će mi neće biti svejedno kada dođe taj dan, i da je to još jedan u nizu koraka koje moram proći dok se ne oslobodim balasta prošlosti.

Kada sam saznao za "novost" – osetio sam potrebu da se glasno smejem i da se ispovraćam. Ispostavilo se da je novi dečko jedan naš dugogodišnji, zajednički prijatelj. Da komedija bude potpunija, on je prvi od zajedničkih prijatelja koji je saznao za raskid, njemu sam se ispovedao dok sam još mislio da ima nade da se pomirimo. Doduše, kada trezveno razmišljam, nemam šta da mu zamerim – i ja bih isto postupao da sam bio u njegovoj koži.

Jedan drug mi je rekao da ne mogu znati šta se sve tačno dešavalo, i da nema smisla da se time opterećujem. Znam da je u pravu, da me se to više ne tiče, ali stalno, iznova razmišljam o tome. Razmišljam da li je to između njih buknulo sada, ili je postojalo i ranije, dok se naš brak gasio. Mučim sam sebe razmišljajući o ljubavi i laži koje su koegzistirale, o lakoći i promišljenosti sa kojom me otkačila posle sedam zajedničkih godina. Ne pomaže mi ni svest da sam ja glavni uzrok raskida – tačnije moje autistično i drkadžijsko ponašanje (uprošćen opis), koje je dovelo do toga da u njoj nestane ljubavi prema meni. Ne prestajem da mučim sebe i pretresam detalje iz prošlosti. Mislio sam još pre nekoliko meseci da je to prestalo – a eto, neočekivano se vratilo.

Da li se svi ostavljeni muškarci ovako prenemažu? Da li je ovo optuživanje "druge polovine" deo nekog rituala napuštenog mužjaka? Jebi ga ako je tako, jer ja to ne želim. Ne želim da upadam u balkanske ni bilo koje druge klišee. Ne želim ni da mučim sebe, niti da bilo kome u afektu kažem teške i nepromišljene reči. Želim samo da što pre zaboravim. Sve. A u pizdu materinu! Da zaboravim i lepe stvari, kojih je bilo puno, i ove ružne koje me opsedaju.

Odista je tanka linija između ljubavi i mržnje. Kada je X u pitanju, ne želim da osećam ni tragove ljubavi, ni mržnju, hoću da mi bude svejedno.

U cilju oslobađanja od napetosti sam uštekao peglu u struju, pustio muziku i napao par košulja. Da vidim hoću li fizičkim radom smiriti mentalnu onaniju. Usput verbalizujem ono o čemu razmišljam.

Uzgred - budući da sam gomilao neopeglane košulje, na red za nošenje su došle neke koje još nisam oblačio ove sezone. Neke od onih koje je još X ispeglala (u danima kada nisam razmišljao o peglanju i rastajanju). Neki drugi Ja bi sačuvao makar jednu od tih košulja, da u ispeglanim rubovima traži trag njene ruke. Ali ne više. Iznosiću ih, oprati i prepeglati, sve do poslednje. Prijatno me iznenađuje ovo odsustvo bolećivosti.

- 00:22 - Komentari (3) - Isprintaj - #

23.06.2005., četvrtak

Planinski utisci

Zapaljenje mišića je prošlo, tabani više ne bride, naspavao sam se, pa da rezimiramo:

Jedino u šta sam bio siguran je to da ću uživati u prirodi.

Bojao sam se da svo vreme ni sa kim neću progovoriti ni reč - bezrazložno, upoznao sam zanimljive i pozitivne ljude. Bojao sam se da će biti jedini omladinac u autobusu punom penzionera - nije se desilo. Bojao sam se da ću biti najkilaviji od sve dece (nisam baš u nekoj kondiciji) - srećom tempo je bio lagan, a ono malo trčkaranja po Adi proteklih nedelja se kanda isplatilo.

Sve u svemu, lep doživljaj. Ni jednog trenutka nisam poželeo da sam negde drugde.

Kanjon Mrtvice je lep, mestimično impozantan, ali me je smorilo stalno provlačenje kroz stabla popadala duž staze (nezgodno sa velikim rancem na leđima). Žurili smo, nije bilo vremena da se duže uživa u vodi, kamenju, liticama... Pravi izazov bi bio proći kanjon koritom, a ne stazom.

U odlasku smo išli starim putem od Kolašina za Podgoricu, jer je put kojim smo inače trebali ići bio zatvoren zbog odrona (između Kolašina i Mojkovca). Taj deo puta, koji smo prošli u samo svitanje, je pravo otkrovenje. Spušta se kroz krš, vijuga između vrtača, izuzetno uzan, prepun serpentina, obrastao niskim rastinjem. Nalazi se na blagoj padini planine tako da se svo vreme vidi cilj - kanjon Morače. Za neku normalnu vožnju nije preporučljiv, jer je jako nezgodan za mimoilaženje, i težak za vožnju, ali pretpostavljam da nije opterećen kad ostali putevi rade. Rado bih njime ponovo prošao, u neko letnje svitanje, u neobaveznoj, laganoj varijanti putovanja.

- 08:00 - Komentari (0) - Isprintaj - #

17.06.2005., petak

Spremio sam luk i slaninu

... u ranac, pa idem na planinu. Moračka kapa, Stožac, Kapetanovo jezero i kanjon Mrtvice. Bio sam u tom kraju par puta, ali u Mrtvicu se nisam spuštao.

Tri dana sa autobusom planinara od kojih nikog živog ne poznajem. U nekom drugom vremenu ne bih išao na takav izlet (ne volim velike organizovane grupe), ali sada će mi dobro doći svaka vrsta razbijanja kolotečine i produvavanja mentalnih dizni. Sve što nas ne ubije čini nas jačim - u tom cilju off we go to face the challenges.

- 08:00 - Komentari (2) - Isprintaj - #

16.06.2005., četvrtak

Lipe, Forman & tikvice

Lipe cvatu. Beogradske ulice mirišu.

Juče sam išao na dupli program u Kinoteci. Prošlo je više od 15 godina od doba kad sam reodovno išao tamo. Opet sam kružio okolnim ulicama čekajući da počne predstava. Sedeo na klupi u parkiću kod Skupštine, gledao kučiće kako se gužveljaju. Jednom davno me u tom parku posrala ptica dok sam sedeo na klupi.

Pre početka prve predstave, seo sam ispred nekoliko gospođa koje su ćaskale na češkom. Lepo je slušati taj jezik. Ahoj!

Počeo je ciklus Miloša Formana, juče su prikazivali Crnog Petra i Ljubavi jedne plavuše. Večeras gledam Svlačenje. Film.

I za kraj jučerašnjeg provoda, kod kuće sam po prvi put smandrljao pržene tikvice sa jajetom, i odista je bilo krasno. Bio sam u iskušenju da ispržim još, ali mi je nestalo tikvica.

- 11:21 - Komentari (1) - Isprintaj - #

12.06.2005., nedjelja

Prvi post

Ma odoh na Adu. Pisaću kasnije.

- 13:38 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Sljedeći mjesec >>