Pre par godina smo sredili ovaj stan i uselili se u njega. Sređivanje nas je toliko iscrplo, da kad smo se konačno uselili, mnogobrojne nedovršene "sitnice" ostadoše za kasnije. Recimo, prozori ostadoše neoprani od majstorske prašine i kapljica farbe – većina njih su takvi i dan danas. Tako je i terasa, koja se nalazi nekako u centru stana, ostala da čeka bolje dane. Na njoj smo gomilali kojekakve kutije, merdevine, metle, kese, a vremenom se na podu terase našlo mesta i za po koju saksiju.
Ovaj vikend je extra large – imam i ponedeljak na raspolaganju, jer sam morao da utrošim neke dane neiskorišćenog prošlogodinjeg odmora. Prošli ponedeljak sam planinario, a ovaj ću, kao, kulirati u Beogradu.
I onda mi je u subotu ujutro, dok sam gledao Sunđer Boba i peglao (spoj lepog i korisnog) sinulo da je pravi čas da sredim terasu...
Ehem... možda ću se pokajati, ali kasno je, mašina se zahuktala.
Raskrčio sam terasu, bacio šta je za bacanje, ostalo odneo u garažu i nagurao po sobama. Predstojeće sređivanje se sastoji u tome da prefarbam zidove i limariju (terasa je zastakljena), operem prozore i na kraju napravim policu za biljke.
E sada, jedino što valja na terasi je pod, t.j. cigla crvene pločice koje smo stavili kad smo se useljavali (nezgodno je ovo pisanje u množini u prošlom vremenu, jer je sadašnjost u jednini, pažljive čitaoce to neće zbuniti). Sve ostalo je tuga, čemer i jad. Slojevi stare farbe se ljušte, a zajedno sa njom otpada i "beton". Pre trideset godina je neko štedeo kad je ovo zidao, stavljao manje cementa a više peska, pa se sada sve raspada. A limena zastakljivačka konstrukcija, tek je to strahota. Ne znam gde ima više korozije i rupa u limu, na terasi ili u mom sirotom autu. Nije čudo što je zimus bilo snega na terasi, iako su prozori bili zatvoreni. Dok sam sve rasturao, odstrugao sam par kila kojekakvih gitova, trulih sunđera i silikona kojima je moj pokojni deda (on beše prethodni stanar) pokušavao da zadihtuje nezadihtljivo. Kako ću to ponovo zadihtovati, ne usuđujem se da razmišljam, srećom ima još dosta do zime.
Dok je prskalicom i sunđerom nanet antirost zaustavljao koroziju (kad bi se zezali), skoknuo sam do farbare i garaže i snabdeo se temeljnom bojom, emajl pokrivnom bojom, četkom, razređivačem, polikolorom, jarcem (slovenački: mačak)... Pa sam skinuo postojeća krila prozora (6 komada, teška ko tuč) i oprao ih u kadi...
I na kraju, u subotu kasno uveče sam pustio Nick Cavea na repeat, smutio džin tonik, seo na hoklicu, i uzeo tajno oružje: jedan iz moje kolekcije "body" gitova koje koristim da popunim rupe na svom autu pred tehnički pregled. Sada sam time krpio jedno potpuno raspadnuto parče metalne konstrukcije na terasi. Što od alkohola, što od nitro isparenja, počelo je da mi se manta po glavi, ali posao je brzo bio gotov (= smandrljan). E ali to nije sve, na kraju je trebalo udariti temeljnu boju (sivu) po ogradi. Iako sam dole stavio karton radi zaštite, sa strepnjom čekam sutrašnji dan i mogući susret sa komšijama od dole, zbog bojazni da je koja kap farbe našla put do njihovih muškatli, a možda i do veša koji se tu sušio (dockan sam ga zamjetio). Mackanje ograde je bilo do zla boga sporo, tako da sveže oprani prozori ostaju da čekaju nedeljno prepodne da budu zamazani temeljnom bojom. A kada će ostalo doći na red, ko zna (krhko je znanje). Jer boja treba da se osuši za 24 h, pa tek onda ide struganje zidova ili nanošenje novog sloja, i tako dalje (a posle podneva ne vredi farbati, terasa je tada usijana, farba bi se osušila još na putu od kantice do predmeta farbanja). U svakom slučaju, obećavam da ću, kad se posao okonča, okačiti koju fotografiju dela mojih ruku (znam da će lepo ispasti), a možda i prepišem jednu prigodnu pripovetku sa botaničkom tematikom. No ima vremena do tada.
P.S. Koji sam ja kreten, skribomanišem u gluvo doba noći, umesto da gubim vreme na neki drugi način, ili spavam.
Post je objavljen 26.06.2005. u 03:56 sati.