Još malo pa putujem na odmor. Pakujem se ovih dana, prvo mentalno, planiram šta i kako, pa onda teram sebe da malo ranije sortiram stvari, vidim šta bih poneo, ne bih li imao vremena da popravim, zakrpim, podmažem, kupim ono što mi fali ili ne radi kako treba. Želja da se ovaj složeni posao odradi kako treba je najjača ujutru, kad treba kretati na posao, a kada se vratim onda je dockan ili sam kontuzovan od piva kao sinoć ili se kao danas u gaćama razvlačim po vrućini, gustiram neskafu sa sladoledom i razmišljam kako ima dovoljno vremena ma jebeš pakovanje.
Malo sam detaljnije sređivao stan za vikend, hoću da prvih par dana po povratku sa odmora, dok se odkontuzujem, da me ne smara prizor neusisanog poda, zamazanih pločica ili nedajbože nešto trulo u frižideru. A i pola plate je stiglo danas, pa sam u povratku s posla nakupovao nešto namirnica u nameri da napakujem friz i frižider jer znam da će mi dobro doći kada se vratim. Hteo sam i da kuvam, ali kako stvari stoje, planirano kuvanje se odlaže za malo kasnije.
Kao što kada nema seksa ima najviše priče o istom, tako ću i sada kad sam odložio kuvanje malo da filozofiram na tu temu.
Naravno pašće i recept. Ako sam išta u vezi bloga zamišljao unapred to je bilo to, jer svaki kršetni blog mora da sadrži neki recept. A gde ja, koji sam veći Oliver od Džejmija, da propustim da se nahvalim svojim kuharskim umećem.
Volem da kuvam. Iako ne umem. U stvari umem pomalo, taman toliko da zadivim one što ne umeju uopšte da kuvaju, i sve ostale kojima je prizor muškarca sa varjačom u ruci fascinantan poput prizora majmuna za pisaćom mašinom. Dobar deo muške populacije (većina? ne baš) takođe voli da kuva. Našto to i čemu - nemam pojma. Za sebe mogu reći da je to zato što volim da se igram. A kao rezultat tog igranja ispada nešto što zadovoljava par osnovnih potreba: glad samu po sebi, i glad za pažnjom i priznanjem. Onu drugu glavnu potrebu, seksualni apetit, nije moguće baš direktno zadovoljiti kuvanjem, osim ako užitak u prežderavanju ne postane surogat. Kažu da put do muškog srca ide preko tanjira – ne znam baš; to je verovatno izmislio neko mnogo gladan – ali čisto sumnjam da put do ženskog srca prolazi kroz kuhinju... E da, a ako si Voki Kostić, onda kuvanjem možeš zadovoljiti pride i iskonsku potrebu za maltretiranjem potčinjenih, uz pomoć Andraša kome stalno zvocaš kako ovo kako ono... no odlutao sam od teme.
Deo šale odvojim na stranu, pa nastavljam: i kuvanje može da bude (odnosno: jeste) neka vrsta umetničkog izražavanja. Kao uostalom sve što se čini sa ljubavlju, posvećenošću, poletom. Naravno, za kuvarske priče je uvek lakše naći zahvalne slušaoce, a pogotovo konzumente; za razliku od na primer poletnog čišćenja snega ili posvećenog trčanja za tramvajem gde obično samo glavni i jedini akter može da uživa i u dubljem doživljaju predmetne radnje.
Večeras sam hteo da pravim sos za špagete. Sos se zove "Salsa Romana", mada se u suštini radi o generičkom sosu od mesa i paradajza. Potiče iz mog užbenika za engleski, kada sam imao dvanaestak godina i pohađao kurs u američkom kulturnom centru. Kuvar u knjizi se zvao Đino Leone. Moja mama je videla recept, skontala da je upotrebljiv, i od tada smo redovno jeli špagete sa dotičnom salsom. Pišem po sećanju, moguće da je praksa vremenom prilično odlutala od onoga što je pisalo u knjizi koja se sada u najboljem slučaju nalazi negde u podrumu.
Sitno iseckati 2-3 glavice crnog luka. Ispržiti na maslinovom ulju. Ako se koristi crveni luk, on je slađi, može se seći na krupnije komade, može mu se i dozvoliti da malo zagori pri prženju (recimo: karamelizira). Po želji, sitno iseckati dimljene slanine, pa i nju ispržiti sa lukom. Posle uzeti pola kile mlevenog mesa (pola svinjsko, pola junetina) pa drljati po šerpenji i onom ulju i luku dok se svo meso malo ne zapeče, odnosno razjedini se i promeni boju u sivu. Sigurno i za to postoji stručni izraz, možda: pirjaniti?
Koliko ulja metnuti, pitanje je sada? Minimum je onoliko koliko treba, naravno, ali ja uvek volim da stavim više. Da sos bude masnjikav kad bude gotov, sa masnim baricama na površini. Moja baka je bila iz Vojvodine, a tamo se kaže: Lep pa debo; ili: Zdravo debo. Iako (srećom) nisam obdarem zdravljem i lepotom na taj način, od bake jesam nasledio ljubav ka masnoj hrani. E zato ja stavim dosta ulja, a vi vidite šta ćete. Ustalom, masniji sos se kasnije lakše i lepše meša sa špagetima, za razliku od suvog (rastrestitog) ili nedajbože vodenog koji samo proleti kroz špagete ne ostavivši traga pa vas iznenade na dnu tanjira kad pojedete onako klot špagete.
U ovoj fazi meso treba posoliti, a valja i žlicu vegete staviti. Pravi eksperti će znati tačno koji je najbolji trenutak za dodavanje soli; ja sam srećan ako nisam zaboravio da posolim. Ovo je zgodan trenutak da se doda neki i tajni sastojak – par puta se lepo uklopila sitno seckana paprika, ako se ne varam. U poslednje vreme, dodajem šaku seckanih maslinki (zelenih), ako ih ima pri ruci, naravno, jer može i bez njih, nisu presudno važne.
Onda treba dodati paradajz. Obavezno koncentrat paradajza, jer sve osalo traži beskonačno kuvanje dok se ukuva kako treba. Znači ne običan paradajz, ni sok od paradajza, ni paradajz iz konzerve, nego koncentrat paradajza, makar polovina velike tegle, a može komotno i više. Gotov sos treba da bude crven i gust, sa naglaskom na paradajzu, a ne bledi čorbuljak od mesa. Ako je previše gusto, dodajte malo vode. Dodati malo oregana, možda i neke druge travke zavisno od inspiracije. Kuvati par desetina minuta na najtišoj vatri. Po mogućstvu poklopljeno, inače vam ne ginu crvene masne kapljice svuda okolo. Mešati povremeno varjačom.
Ovde dolazi druga digresija: ja volim ako malo (ali sasvim malo) zagori. Desilo mi se nekoliko puta, i to daje neki šmek koji mi se sviđa. Naravno, teško je ponoviti i kontrolistai taj proces, a kažu i da zagoritis nije zdrav, al eto, ja volem. Ako volite i vi, ne morate stalno čučati pored šerpe i mešati, već se zabavite nečim drugim i dozvolite ovom plemenitom jelu da malko zagori.
I to je to. Jede se sa špagetima, sa narendanim parmezanom ili nekim tvrdim sirom ili pastom od crnih maslina, kako ko voli. Zahvalno je za zamrzavanje, ja ovaj sos izdelim u male plastične posude, pa u friz. Kad se odmrzne, i dalje je iste teksture i ukusa. Može da se koristi i za tople sendviče, za pice, za punjene palačinke...
Post je objavljen 27.07.2005. u 23:45 sati.