Privlačile su me planine. Sećam se, dok smo putovali kolima planinskim putevima, puno puta sam molio tatu da stanemo, samo da svratimo na brzinu do onih brda što se vide na horizontu. Vazduh je bio čist, i plavičasta brda su izgledala kao da su tu, na dohvat ruke. Mamilo me je svako brdo i svaka planina kraj koje bi prolazili. Maštao sam da se popnem gore, da vidim šta ima iza.
Sećam se Hemingvejevih Priča o Niku. Pre svega priče Velika reka dva srca. Nik putuje, sam, i odlazi u brda. Nosi ranac, šator, pribor za pecanje. Odlazi u brda, pored reke diže šator, u tiganju prži kajganu, priprema mamce za pecanje. Ta atmosfera me se jako dojmila. Mir, usamljenost, vreme koje sporo prolazi. Posvećenost naizgled nebitnim detaljima. Zamišljao sam sebe na njegovom mestu i čeznuo da se i ja jednog dana otisnem u planine.
Kada sam dostigao otprilike Nikove godine, i sam sam konačno počeo da idem u planine. Uglavnom po istočnoj Srbiji, pomalo po Crnoj Gori. Neopisiv je taj osećaj slobode kada ideš sa rancem na leđima, staneš bilo gde, digneš šator ako želiš, biraš puteve pred sobom. Odebereš gde ćeš prenoćiti. Izmišljaš sebi ciljeve. Savlađuješ prepreke. Uživaš u prirodi. U dobovanju kiše po šatoru. Sediš mirno u šumi, i posle nekoliko minuta postaješ svestan zvukova, ptica, životinja, buba, vetra. Uživam kad se ujutro izvučem iz šatora, sednem na neko drvo ili kamen, mutim kafu. U tim trenucima ceo svet je moj, i ja u potpunosti gospodarim svojim životom.
Za razliku od Nika, nikad nisam probao da idem sam. Ne verujem da bih mogao. Nisam takav osobenjak, i iskreno, ne želim da budem. Potrebno mi je da sa nekim delim to što doživljavam.Obično sam išao u manjim grupama, sa poznanicima, sa prijateljima, sa X.
Za nekoliko dana ponovo odlazim u planine.
Post je objavljen 29.07.2005. u 01:29 sati.