Feromoni

<	srpanj, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

08.07.2005., petak

Postoji li sudbinska ljubav? Da li je ona jedinstvena? Može li se prepoznati? Da li je prethodna ljubav bila ona prava – ili je to bila ona pre nje? Da li je to nepoznata devojka koja prolazi kraj mene? Ili ona kojoj nikad nisam rekao da sam je voleo?

Slatko je i bolno je maštati na taj način... Ali ja ne verujem u takvu sudbinu. Preda mnom ne postoji hiljadu paralelnih stvarnosti. Sutra mogu krenuti bilo kojim od puteva, ali moja sudbina će biti samo jedna, samo taj jedan put za koji se odlučim. Moja sudbina je baš ovaj trenutak, takav kakav je. Tako je i svaka iskrena ljubav istovremeno i ona prava.

Sve moje ljubavi su bile duboke i bolne, i dugo sam se oporavljao posle svake od njih. Da li je bilo koja od njih bila vrednija od neke druge? Da li je među njima promakla ona prava? Nije. Samo za jednu od njih pomišljam da je, možda, bila makar malo pravija od ostalih.

Tada sam imao dvadeset jednu, studirao sam, a njoj je bilo devetnaest i završavala je srednju školu. Upoznali smo se početkom jeseni, i nije privlačila moju pažnju sve do početka proleća. Dani su postajali duži i topliji, a ja sam bivao sve zaljubljeniji. Krajem maja sam odlučio da joj sve kažem. Jedno veče sam je izdvojio iz društva, pozvao u stranu i ukratko joj sve ispričao. Nasmešila se, odgovor nije bio ni da ni ne, sećam se da smo se laka koraka vratili našem društvu.

Zašto posle toliko godina mislim da je ona, možda, bila ona prava? Sviđao mi se njen miris. Prirodni miris njenog tela. Sećam se, jednom sam je sreo, mirisala je opojno, sladunjavo-cvetno. Mislio sam da koristi neki parfem, i to sam joj rekao, a ona se naljutila na mene. Rekla je da je sva oznojana upravo stigla sa treninga i da nije lepo da joj se rugam.

Usledilo je par nedelja punih slatke neizvesnosti. Oduvek stidljiv i nevešt u tim vodama, nisam znao da li nešto počinje. Jedno veče smo se vraćali u naš kraj kasnim noćnim autobusom. Seli smo, ona je rekla da je umorna, i naslonila glavu na moje rame. Dremala je sve dok nismo stigli do njene stanice, a ja sam bio zbunjen, ukočen, nisam se usuđivao da je zagrlim...

Početkom juna, zajedno smo išli na jednu žurku. Rekla mi je da je svesna da će me povrediti, ali mora da mi kaže – sviđa joj se jedan drugi momak iz našeg društva, stariji od mene, i poći će sa njim... Tako je i bilo, te večeri, na žurci.

Osamnaest godina kasnije, jedna druga, velika ljubav, će me napustiti da bi potražila sreću u naručju tog istog čoveka. I to je sudbina, na neki način.

- 01:06 - Komentari (2) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>