Sewen

Ja mislin da je umrit skroz lako,
Zatvoriš oči i slušaš dok se ne umoriš.
Mene će samo zamantat i leć ću ka svako,
I ćer će mi reć, stari pa ti goriš...

Strest ću se tu večer i trajat će do zore,
A onda će se naglo popravit moje stanje.
Otić ću da ne vide i sist malo uz more,
Da mu rečen da ću ga viđat sve manje.

I kad prođe neko vrime, doć će moje vrime,
Svi smo na kraju nekako zadovoljni i sami!
I neću se sitit ko mi to zaziva ime,
Samo ću otić u svitlost koja me mami.

Onako sam!
Masakriran!
Ko razbijeno jaje mlade rode...
Ne sjećam se boljih dana!
I sad se pitam, čije li se borbe vode
Da su i mene uvukli ko naivca?!

Bezobrazluk u kolonama!
Ljudi bez usta komuniciraju očima!
I pogledi su sve, no bezazleni,
Al kao da su svi upućeni meni!
Osjećam težinu njihove patnje
I neznanja...
Žao mi je ozbiljnih tema,
Jer meni je do igranja!

Onako sam!
Kad pogleda čovjek značenja zagonetnosti,
Bolje da zaboravi rebus i sudoku.
Bolje da nije u toku!
Nekad smo bistrijeg uma umovali.
I jedni sa drugima kumovali!

Neki su se od nas vratili dugim molitvama,
Što zapravo ne zamjeram,
Ukoliko se ne radi o ambisima i paranoji!
A toliko ih se već broji!
Pa se nekako čini da ne idemo,
Da se ne krećemo u smjeru sata...
Ili je taj isti sat stao!
A za to pokretanje nemamo alata...
Stagniramo!
Kasnimo!
Jasno je da kasno je!

Onako sam!
Oprao sam neistomišljenike grubo!
Jer s grubima samo se grublje može.
A ne volim kad se negativne misli množe!
Volim onaj jedan dan
Kad odlučim obući različite čarape
Pa da činim kap dobrote...
Mogao bih različito do stote!

Pospremio sam cijeli stan!
Valja biti pripreman!
Što ako me prekine ovog trena...
Meni za čišćenje ne treba žena!
Sve sam složio sam
I za oporuku sam se pobrinuo
I sahranu platio...
Ne vole ljudi obvezu
To sam odavno shvatio!

Da li je itko brojao uskličnike?!

Ja san sve tajne zakopa u dvi jame,
U jednu mi nije sve stalo.
Doli nema svitla od puste tame.
A i jedna mi je uvik bila malo.

Ja san sve tajne spustija na dno bunara.
Ko bi reka na meni da san taki.
Al izgled ovog čovika tako slatko vara.
I drago mi je da nisan ka svaki.

Ja san sve tajne napunija u oni balon
I pustija vatru da digne ga do visina.
Onda san bezbrižno uša ka Bond u salon
Naručija martini, pogledom čvrstim ka stina.

Ja san sve tajne tako izgubija i sad san sritan,
Znan sve o svima, a nije me ništa briga.
Ja san sve tajne podilija, a opet san bitan
Daleko od svita punog tih intriga.

Igrao sam po pravilima, nisam smio,
Što ne zapišeš nisi proživio, niti bio!
Rekao sam da neću govoriti o nama,
Al evo govorim bez imena naših na usnama.

Onaj tko je uzeo više, teže mu je nositi.
Onaj tko je navikao na više, teže mu je prositi.
Bio sam marioneta koja se uzme i vrati,
Cvijeće koje se brzo suši, zato se ne smije brati.

I nema osude kad se ljudi tereta riješe.
Oni najbolji u svemu, uvijek prvi pogriješe.
Zaspao sam jutros prije tmurnog svitanja,
Zaspao sam, a nisam odgovorio na svoja pitanja.

Igrao sam po pravilima, u svom stilu,
Slijepi uvijek dodirom gleda tražeći idilu.
Predodređen sam da volim čistu sjetu.
S tim valja živjeti u ovom nemoralnom svijetu...

Genetika, debljaš se pa smršaviš pa vratiš.
Za poludit je koliko ti truda triba da shvatiš
Al propatiš jer lako je skliznuti za zacrtanog puta,
Jer pisali smo ga sami, sastavili za par minuta.

Genetika, blagdani, rođendani, fešte i vjenčanja,
Sačuvajmebože, opet će biti onih mojih stanja,
Oči su gladne, očima jedeš, nemoš se zasitit i stat,
Sad bi valjalo napravit đir, sve bi od sebe triba dat.

Genetika, patetičan je izgovor koji imamo na sve
A valja nam samo ustat, navuć nešto lagano i pokrenit se.
Ma lakše je leć i ni slučajno obid ostavit da se ladi.
I kriza je nediljom kad zafali slatko, a dućan ne radi...