Sewen

Neko gnjilo vrime, vuče se pa stane
I ova kiša lije, neće da pristane.
Oblaci sve su bliži, na pedalj od poda,
Ja nisan nikad bija, bliže sivog svoda.

Da nije ove tuge, možda bi se snaša,
Možda bi iskru sunca za sebe pronaša.
Otkad te ode nije, samo mi se spava,
Ne prija čaša vode ka ni crna kava.

Savilo me priko križa
Cilo lice san isfriža,
Još par stvari vidi se izvana
A u meni, sve je živa rana.