Sewen

Sinoć sam stiga,, još bješe budna,
U zraku skliska, prisutnost čudna.
Pogled joj prazan, skoro ne diše,
Rekla je da me ne voli više.

Gledah je kako s prozora maše,
Dugo izbivah, za dobro naše.
Dogovor naš mi samoću grije,
Ja ga se držah, a ona nije.

Ne imah nikoga do nje,
I bolne mi navike,
Jer lako je voljeti te oči zelene.

A sada nemam nju,
Zvijezde mi padaju,
Suze dušu ispiru, snovi umiru....