Sewen

Mene je rodila jedna žena,
Bija san teret života njena.
Dala me u dom, prolitnje noći,
Ja san je čeka, kada će doći.

Ka malo dite, puno san plaka,
Puno san puta, osta bez zraka.
Nisu me volile iz doma tete,
Pa san in radi stalno dišpete.

Zato me niko pogleda nije,
Šta će im dite, kad se ne smije.
A svi mi dica, ka s police roba,
Tili smo da nas se kupi i proba.

Puno tih lica ne pamtim više,
Sritno se dite sa popisa briše.
A ja san osta pa bi se krija,
I svaki šum bi ka spužva upija.

Jedno popodne, još kiša je lila,
Prišla mi žena, blaga i mila.
Rekla je da me već dugo gleda,
Sa srca pa je, ka komad leda.

Puno smo pričali, smijat se znali,
Rekla je da mi ništa ne fali.
Kako sam drag i kako sam fin,
Mogu li joj biti sin!?

Godina ima, život ih niže,
Puno su dani od sriće, bliže,
I sve se slaže, sve je na mistu,
Jer iman jubav majčinsku, čistu.

Kako je lipo zazvati - mama,
Sve noćne more, osmjehom slama,
Čovik san danas, a dite u meni,
Svu hvalu poklanja najdražoj ženi.