Sewen

Na brigu stoji kapela mala, prkosi jugu,
Opet san doša da sitin sebe, probudin tugu,
Tu smo se čvrsto stisli za ruke, nosin tu sliku,
Sanjali jubav, sanjali sriću i dičju viku.

Na brigu stoji kapela mala i priču plete,
O duše dvi, ka tice dvi, šta nebu lete,
Al' jako je sunce spržilo krila, tice su pale,
Na tvrdi kamen, prid skale ove kapele male.

Oprostija san odavno Bogu i svitu cilom,
Šta te nisan nikad vidi u oblaku bilom,
Šta ti nisan ništa da i šta san se povuka,
Onda kad me tvoja ruka tribala i sad mi je ža'.

A ko će meni oprostit, ako nećeš ti,
Cilog života ću se zbog toga kajati.
I kad me pokrije zemlja i ploča ladna,
Duša će uvik biti tvog oprosta gladna.