Sewen

Sa' nas vežu samo pisme tuđe,
Neka mista, di smo ljubovali,
Iznova se stoput rastajali.
Kako tuga bez pitanja uđe,
Pa nam radost u brige pritvori,
I od čuda, sto mižerja stvori.

Ja u gradu, dugo nisan bija,
Straj me dikod, trevit bi te moga,
Skoro san se odvika od toga.
Naše slike u škafet san skrija,
Da ne plačen u velikon muci,
A i opet, da su mi pri ruci.

Jer ljubin te još, ti si jedina,
Ismeđu svih likova, za vike vikova.
Za te' kuca još, tvoj dil od srca,
Moj se smirija, moj se smežura,
I nije briga me, za mene,
Kad je nevrime,
Opralo me, opralo me....