Sewen

Ljube pločnike, ove umorne noge,
Lutajući starim gradom...
Nabacuju se portunima, ispeglanim zidovima,
Punim nespretnih grafita,
U potrazi za uglom koji tebe čuva
U skladnoj popodnevnoj sjeni.

Nisam ti rekao da smo dva slavuja,
Nisam ti rekao da smo dva oblaka,
Niti sam ti rekao da smo dva mula...
...dočekujemo valove!

Nisam više siguran da li je pošteno
Da se nadam tvojim odgovorima
I da li je pametno ne tražiti savjete
Umornih sjedokosaca
I nisam više siguran da li je sigurno voliti
Nedodirljivu stranu moje sjete,
Mojih prenapučenih snova...
Da li je sigurno voliti tebe?

A ja sam ti ka paprat,
Iznikla na kraju ledenog doba
I borim se miljunima godina,
Da dohvatim tvrdo tlo i šaku crnice,
Malo mista za dvoje.

Al' evo dobih samo ove tvrde kamene pločnike,
Poslije tihe sipnje jednog oblaka
I mrvu zemlje na kojoj murtila reste.

Murtilo moja, mirišeš na mladost,
A ja sam svoje obisija kose
I sakrija lice
Pa se molim da me ko isčupa,
Da se moje sime drugom vrimenu klanja...