Iskustva mame Palčića..

Već par mjeseci moj zeko brblja, no ipak to sve ostaje na razini nekog njegovog jezika. Prije par dana ja kažem Dominik reci koka, on ponovi. Ja kažem pas: on ponovi. Kažem maši - on ponovi. Slično je i s ba -ka, di-da. Spominjemo mi i macu i Pocoya, no on bi ponovio nešto svoje. Nisam od straha nikom to spominjala, jer me strah i ponadati se i na glas reći: možda moj zeko ipak priča.
Danas, moj zeko je izvadio jednu pernicu kod strike i strine i krene vikati: maca, maca. Ja pogledam pernicu: a ono maca na njoj. Da znate ljudi koja je to sreća bila. Kad smo došli doma ponovio je i Poko-o.
Znate koja je to sreća drage mame? Vi ste možda tu sreću proživjele kad su se djeca rodila. Ja nisam. Ja sam tako sretna svaki put kad vidim njegov skok i napredak.
Negdje uvijek vjerujete svom malom junaku, ali ipak svi ti razvojni miljokazi, okviri vas tjeraju u onaj najgori osjećaj sumnje. Borite se protiv toga svim silama jer znate da vaše dijete može napredovati samo ako mu vjerujete.
Zaboravim da je tako bilo i s motorikom, da je moj junak ležao godinu i pol dana, a onda sve uspio u nekoliko mjeseci. I tako danima to sama sebi pojašnjavam samo da se smirim. Jer zeki treba mirna mama.
Tri i po duge godine čekanja. Ja sam nekako mislila da će taj govor krenuti brže uz ovako brbljavu mater. Ali život vas uči strpljenju. Baš onome što je meni osobno najveća rana. Učite se strpljenji i vjeri.

Danas smo bili na groblju. I uvijek taj odlazak na grob za mene je "reset" da više nikad ne sumnjam u svoje dijete, u svoju djecu i njihov plan. Kad su rođeni, "normalno" je bilo da se ne rode živi, a oni su se rodili. No nisam išla na porod čekajući mrtvu djecu. Nakon toga, "očekivano" je bilo da umru. No ja nisam bila uz njih svaki dan da bi čekala da umru. Čekala sam da žive.
Kad je Borna preminuo, istina je, prvu put sam posumnjala u svoje drugo dijete, no on mi je svakim danom poručivao: MAMA NEMOJ SUMNJATI U MENE.
Kad je Dominik ležao godinu i po dana, nisam čekala da ne hoda, već smo izmišljali razno razna čuda da moje dijete i hoda.
Nakon toga obećala sam si da ću biti strpljiva i čekat ću mirno govor. No nisam uvijek mirna. Padnem, pa se dignem.

Danas, ipak mislim da moje dijete priča. Jel tako da priča? :)