Iskustva mame Palčića..

Nije me bilo neko vrijeme. Bacivši pogled na stare postove vidim koliko su emotivno nabijeni. Jesu, jer je pisanje na neki način moja razrada svega onog što se događalo. Danas ću pisati o nekim praktičnim stvarima koje ne želim zaboraviti, a možda nekoj mamici pomogne.
Nakon 98 dana bolnice otpušteni smo doma. Sjećam se bilo je to 10 dana prije Dominikova termina i jednostavno nisam bila spremna. Rekla sam u šali liječnici da nisam spremna još jednom roditi prije termina i neka ga zadrže. Dio mene je mislio to, jer jednostavno nisam bila spremna to krhko maleno biće ponijeti doma. Bilo nas je strah. Drugi dio mene je jedva čekao da moj "paketić" dođe u svoj topli krevetić. Znala sam da me je naviše strah disanja, odnosno apneja, zastoja u disanju. U bolnici bi sestre svaki put na znak senzora doskočile u pomoć i objasnile da se samo malo sondica pomakla. No tko će mi kući pomoći.
Kako smo već imali nedonošče u obitelji imali smo i tzv. senzor koji prati pokrete i udisaje bebe. Monitrali smo ga ispod kolijevke, a senzor se trebao oglasiti svaki put kad beba ne bi disala. Na našu sreću to nam se doma nikad nije dogodilo. Tih prvih dana bio je kaos. Nismo spavali jer smo jednostavno očekivali da će se kao u bolnici senzor oglasiti. Pratili smo ga po cijele dane. Nakon nekoliko dana organizam nam je poslao poruku i konačno smo zaspali. To je bilo super, mi smo zaspali, a ništa se nije dogodilo. Nastavili smo spavati i druge dane.
Druga stvar s kojom se Dominik jako mučio je obostrana preponska kila koja nije tada mogla biti operirana. Trebali smo čekati 6 mjeseci korigirane dobi. Bila je to ogromna kila, i svako veće naprezanje moglo je dovesti do uklještenja. Dominik nije smio plakati. Morali smo reagirati na minimalnu potrebu odmah da nebi došlo do velikog plača i naprezanja.
Druga stavka je bila stolica koja je jako otežana kod beba koje su na adaptiranom mlijeku. Tu nam je pomogla Bioagia. Uzimali smo ju sustavno punu godinu dana. Bioagia je probiotik i daje se paralelno protiv grčića te za imunitet. To je super proizvod i preporučujem ga svim budućim mamama. Naime većina onih tzv. lijekova za grčiće nema dokazani učinak. Jedino što sustavno pomaže jest probiotik ali treba biti ustrajan.
Dočekali smo našu operaciju bez ikakve prethodne intervencije. Iako je to trebala biti rutinska operacija od 45 minuta, naravno da nije bila. Dominik je bio pod anestezijom puna 2 sata. Zašto? Jer jednostavno su to tako sićušne i nezrele strukturice koje je trebalo pažljivo odvajati. No tužno mi je što "nitko" nije mogao pretpostaviti da se nešto može zakomplicirati, i da riječ "rutinsko" kod nedonoščadi jednostavno ne postoji. Moj junak izdržao je i operaciju i lijepo se probudio no dobio je visoku temperaturu. Sjećam se, poslali smo našeg taticu da se odmori, a ja sam ostala uz njega. Oko 23 sata izmjerila sam mu temperaturu i kad je toplomjer pokazao 39.6 jednostavno sam pala u nesvijest. Doslovno! To je bio prvi put da sam tako reagirala. Pa jedno dijete sam izgubila, nisam pala u nesvijest. Tada jesam. Bilo je to previše za mene. To je bilo nešto što nisam očekivala i u u toj za mene neočekivanoj situaciji koju ne mogu kontrolirati javio se isti onaj strah da ću ga izgubiti. Možda razum govori jedno, ali naš emotivni sustav doslovno vrišti drugo. Sestre su mi pomogle, dozvale našeg taticu. Dominik je otpušten sutradan i to maleno biće je za par dana bio potpuno spreman za nove borbe; vježbice koje su tad nakon operacije trebale biti puno lakše. I jesu, bile su. Mama se morala nositi s novim strahovima, strahovima da ne dobijemo konvulzije, Ali, o tome u nekoj drugoj priči...