| < | ožujak, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||
Listopad 2025 (1)
Rujan 2025 (1)
Siječanj 2025 (1)
Prosinac 2024 (1)
Listopad 2024 (1)
Rujan 2024 (2)
Siječanj 2024 (1)
Prosinac 2023 (1)
Listopad 2023 (1)
Rujan 2023 (2)
Svibanj 2022 (1)
Ožujak 2022 (1)
Siječanj 2022 (1)
Studeni 2021 (1)
Rujan 2021 (1)
Kolovoz 2021 (1)
Lipanj 2021 (2)
Svibanj 2021 (3)
Travanj 2021 (2)
Ožujak 2021 (4)
Veljača 2021 (13)
Siječanj 2021 (16)
Prosinac 2020 (1)
Studeni 2020 (1)
Listopad 2020 (1)
Rujan 2020 (1)
Kolovoz 2020 (1)
Srpanj 2020 (8)
Lipanj 2020 (4)
Travanj 2020 (1)
Ožujak 2020 (1)
Veljača 2020 (1)
Siječanj 2020 (3)
Lipanj 2019 (1)
Ožujak 2019 (1)
Siječanj 2019 (1)
Listopad 2018 (1)
Ožujak 2018 (1)
Travanj 2017 (1)
Veljača 2017 (1)
Siječanj 2017 (2)
Travanj 2016 (1)
Siječanj 2016 (1)
Srpanj 2015 (2)
Veljača 2015 (1)
Siječanj 2015 (1)
Rujan 2014 (1)
Srpanj 2014 (1)
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Opis bloga
O autoru bloga:
Mladen Smud
Mjesto stanovanja Velika Gorica
Starost 70 godina
Otac četvero djece i djed pet unučica i dva unučića
Hobby - Go, drevna kineska igra
Duhom mlad, kao da se još ni rodio nije i često se pita: 'Jesam li uopće?'
Životna filozofija - jedinstvo svijeta po Gospodu
Životna snaga - ljubav (tako on to misli)
Godine su da se broje, a život nama je darovan
Ovaj blog otvorio je za dušu. Život mu je darovan i on ga s ljubavlju daruje djelima Gospodnjima po Gospodu.
Religiozan nije, ali vjeruje iskreno do viđenja uz hvalu za postojanje
U životu on ništa ne posjeduje, mada se ponešto i piše svijetom na njega
Zahvalan za život i darove po Njemu.
Na putu iz vječnosti u vječnost
Sve vas voli i one koji razumijete, a i one koji ne.
e-mail: mladen.smud@gmail.com
Čuka
Linkovi
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
javascript:%20void(0);
annaboni
Auroraisa
Bugenvilija-foto
Bugenvilija-text
danila1
deni(daniel
Dordora2
duliba
EuM
fra_gavun
Go-misaona igra
gogoo u prirodi
gustirna
hajjnezir
ima jedan svijet
kapi sreće
maslačkove zbirke
(Norra
OTISAK srca
preživjeti
promatram, razmišljam
rijeke žive vode, potecite, neka Duh se razlije...
sewen
Smotani
sven adam ewin - superfaca
... šok ...
Trill
Vatrene vijesti
Voljela sam umjetnika
Zagora
alba-istriana
anaris
kicker
mamablogerica
modrinaneba
novipocetak50
nutrina
proziran svijet
soba za utjehu
sv
tayana
tvrtkodolić
zlatnazitnapolja
Zanimljivo
Na rubu znanosti
Posjetili ovaj blog od 06. 01. 2020.
pri_Mladenu
I njih su neke slike vodile
- 12:55 -
Komentari (17) -
Isprintaj -
#
Noć neka uz stalna okretanja. Nikako zaspati. Krenem opuštanjem, a slike naviru. I opet spavanja nema. Vrtim neke simulacije mogućih događanja i nikako da se definira nešto stabilno, a bar donekle dobro. Stabilnost nalazi se u nekim ružnim pretpostavkama. Ipak vidim nešto, ali nije to uobičajeno ili barem ne u normalnom načinu prihvatljivog događanja.Nekako sam odspavao malo. Nešto me ipak prevarilo i odvelo u tokove praznine iz slika u slijedu. Skocentrirao sam se na disanje, jer počeo mi se začepljivati nos. Izgleda kao prehlada neka, mada mi to rijetko bude. Ovaj puta sve se nekako slaže u ozračju nekom, što bez bitnog utjecaja mog jest. Okrenut na lijevi bok slijedim zrak kroz desnu nosnicu. Uvjeravam sebe, da je sve stabilno i da će tako ići bez bitnih promjena. Osjećam da se smanjuje protok zraka i kao da više otvor u nosnici i nije bitan. Sve je manje mog osobnog svijesnog udjela volje. Kao da više i ne dišem. Primjećujem to i vidim kako sve ide svojim tokom. Misao je otišla, uz usporeni tok zraka, u neki prostor mirovanja. I slike nestadoše. Tek kao tren što prođe, lagani me zvuk mobitel-budilice dekoncentrira. Već je pet. Da. Obično sve to nekako samo dolazi. I bilo je nešto što bilježeno je svijesti dostupno, a ima i onoga što i nije tako. Možda stoga što nečitko je, a možda stoga što nije za svijest spremno. Ima netko tko brine o tome. Neka. Neka ga. I to će u redu biti. Spremam se na posao. Popijem jedan euglukonček. U šalicu stavljam zobene pahuljice i zalijevam ih mlijekom. Biti će to za pola sata gnjecava smjesa. Tako svako jutro. Slijedi pola sata laganog polusvijesnog odmora. Rekoše mi da moram euglukon uzimati pola sata prije jela. Svakih par minuta poluspavajuće oko snima stanje na pokvarenom satu koji pokazuje neko bezvezno vrijeme, ali približno točno odmjerava minute. Da bi time mjerio potrebnih pola sata, trebam uočiti koliko je pokazivano kada sam popio što sam popio. Prošlo me ono neko stanje u kojem ne viđam dobre nastavke u narednom periodu. Jučer me nekako smelo nešto, što već dulje vrijeme očekujem. Bilo je to kao žig u čelo. Imao sam jučer u poštanskom sandučiću obavijest o prispjeću preporučenog pisma s povratnicom i vidim, piše na obavijesti, da je iz Koprivnice. Znao sam odmah o ćemu se radi. Uzeo sam tada kamenčiće i ploče za rad go-sekcija u Kumičiću i Centru i krenuo busom do velikogoričke pošte podići pismo. Potpišem u pošti, preuzmem pismo i stavim ga i jednu od vrečica. Takove stvari skoro nikada ne otvaram odmah. Neka se malo odmori to pismo, pa ma što god u njemu bilo. Ujedno tako i sebe malo vježbam. Klimam prema školi. Došavši u školu imam desetak minuta vremena prije školskog sata, pa otvaram pismo. Vadim tri lista papira zaklamanih. Na prvom, na vrhu, naš lijepi grb. Ispod grba velikim slovima: 'U IME REPUBLIKE HRVATSKE PRESUDA'. Ispod toga su navodi stranaka u postupku. Tužitelj je 'Croatia osiguranje' d.d. Zagreb, Filijala Koprivnica,a tuženi su I-tuženik Matija xxx i II-tuženik Mladen yyyy radi naplate regresnog potraživanja. Slijedi tekst presude. Skraćeno je to, da su tuženici dužni u roku 15 dana podmiriti trošak od 44.237,90 kn sa pripadajućim kamatama po stopi od 15% godišnje od 21. rujna 2004, pa sve do isplate, kao i prouzročeni parnični troškovi od 1.630,00 kn. Ispod je Obrazloženje. Vidim tu, da je I-tuženik na bolničkom liječenju. Neznam gdje i zašto. Piše da je dužnik voljan otplaćivati dug obročno. Što se mene tiče ja nemam nikakovih mogućnosti, a niti nekretnina. Stan sam otplatio manje od polovine u otkupu. Plaća mi je već preopterećena kreditima drugih gdje sam jamac. Imam već tri takova. To je to, a u mene to je inspiracija za simulacije mislima. Ne prođe do kratko vrijeme i uvijek mi se javlja slika kamiona pred ulazom u zgradu. Izlaze dečki uz pratnju policije. Pozvone. Policija provjerava indentitet i zamoli me da stanem po strani, a mladići krenu na posao. Sve češće razmišljam o počecima novim. O prva dva kreveta za Vekija i mene. Možda neki rešo za ponešto skuhati. Već sam sreo prijatelje. 'Nedajte se Mladen. Borite se.' Ja si pak mislim: 'A, protiv koga? Trebam se čuvati od blesavog Mladena.' Svijet ovaj Gospodnji za sve je nas po Gospodu, pa tako i za blesava Mladena. Živ sam i ostati ću vjerojatno i poslije svega ovoga. Ma, bilo kako, kada prođe, nestati će onaj teret koji me pritiskivao u neizvjesnosti. Na svijet sam došao bez ičega, gol golcat i to je to što mi po Gospodu bijaše dato. Sve ovo se u nekim vrtlozima nakupilo. Nije vrijednost u zlatu i dijamantima, a u novcu još i manje. Nije dobro niti puno jesti. Navići ću se na skromne obroke i cijeniti ću svaki zalogaj više no do sada. Radovati ću se sitnim stvarima više nego u vremena kada ih je bilo više. Od mnoštva čovjek vrijednosti ne vidi. Ja ih čekam da mi sve pokupe. Ide to putem svojim. Sa Vedranom ću morati više razgovarati o tome. Volio bi da on sve to prihvati kao dobro. Najvrijednije je stanje kada osmjeh mogu podariti. Kada darove tvoje mogu primati, Gospode, i sretan s njima biti. Biti će još povjetaraca, žubora potoka, livada cvijetnih, vrapčića. Možda mi neka draga ruka, jednom, mahne uz osmjeh. I sve tako redaju se viđenja. No, put po Gospodu biti će takav kakav će biti. Ja se samo pripremam, da nebi štetu činio zabludama svojim. No, možda sve to ni neće tako biti. Ja sve sam činio u namjeri dobroj i vjeri takovoj. Pružio sam ruku onima što pomoć su tražili. Nisam im sudio. I njih su neke slike vodile. Tražili su put do onoga, što dobrim su smatrali. Možda su bili malo neobazrivi, a zar to skoro svi nismo. Svijet zaboravlja ljubav. Ljubav prema svijetu i životu. Za zadovoljstva jednih, mnogi živote gube. Kada tako gledam molim za oprost svima što im mojim postojanjem ne dobro je učinjeno. A, dobro; što je? Sve što djelo tvoje potvrđuje, Gospode. To jest ljubav prema djelima Tvojim, prema Tebi. A ja ću vjerojatno, kao i do sada, nastojati ići putem Tvojim uz molitvu za prosvjetljenje. To je proces trajan. Znam da zaborav jest nešto što lako se desi i putem krivim da me povede. Na svakom koraku su svijetla i pozivi na užitke po kazivanju prolaznosti. Ja znam da biti će po Tvome. Po Tebi sam milionima godina pripreman ovakav kakav jesam i svijesno poštujem tu vječnost kojom sam po Tebi i ja dat. Ništa strašno desiti se neće, a Vedrane, ti i tata ćete dalje. Ima još ljepota u životu. Prijatelji dragi, možda stvarno ništa bitno neće biti, ali ja sam već ovim uspio vidjeti nešto, što bez toga nebi. Ne barem na taj način. Sve vas srdačno pozdravlja i voli Mladen i znajte ljubav je jedina vrijednost što postoji. |
Tko li sam?
- 15:41 -
Komentari (22) -
Isprintaj -
#
I postojeći tako, kao nešto u nećemu, promatram, mislim, govorim. Sve je to u nekom slijedu, nećim potaknuto, da bi baš takovo bilo. Nikako da se izražaj i misao stvara istovremeno, već slijedi kašnjenjem nekim. I namjera kazivanja kasni čak. Ono o ćemu govorim, o ćemu se govori, jest ono što bilo je ili ono što možda tek biti će. Pun pogodak u vremenu tek slučaj je, uobičajeno. Veliki bi to trud bio tu istovremenost postići. No i ovako riječi djeluju, ali ne kao ono što kazuju, već kao izrečeno u namjeri kazivanja. Tako zamišljamo stvarnost po željama i trudimo se razvoje usmjeriti ostvarenju njihovom. A riječi tek će doći i upitan je njihov učinak. Što će se po njoj razumjeti? Što to one nose? Koje li su namjere njima željene. U svijetu tek postoji riječ po onom tko je kaziva i po onima što je čuju ili čitaju. I ništa to novo nije, ali toliko uobičajeno, da zaboravi se stvarnost njihovu. Svijet, tako što gledamo ga, pa i doživljavamo, u nama jest kada već bio je. Pratioci smo spori zbivanja oko nas. Stvarala se tako namjera predviđanja, da skrate se kašnjenja i umanje iznenađenja. Trebalo je razumjeti svijet, da ispravno se znati može, što biti će. I sve to u namjeri viđenja ispravnoga. Trebalo je predvidjeti pokrete, da lovina se strijelom presretne. Trebalo je dočarati sigurnost, da lovina se u nju uljulja i lakše i sigurnije uhvati. Gradio se tako sustav koji je simulirao život u nama. Zaokupljeni time i zaboravismo stvarnost pravu. I bi nam to dovoljno za potrebe preživljavanja. Zar bitna je istina, ako opstojimo na način takav? I postadosmo bića po mislima našim. I stvorismo odnose po mislima našim. I postavismo vrijednosti po mislima našim. Kao da živimo u mislima našim. Da nebi mislima, a kako bi? Ima li što nama dostupno, da nije slika i kopija stvarnosti? Zar moguće je doživljavati stvarnost? Što bi to uopće bilo? Kažem stvarnost, a što to je? Mislim što stvarnost je. Misao je stvarna, ali ne i stvarnost o kojoj mislim. Stvarnost je tamo negdje u mraku iz kojeg će svijetlo vijest o njoj donijeti; negdje u tišini o kojoj će treptaj zvukom vijest o njoj donijeti; negdje u miru odakle će pokret vijest o njoj donijeti; negdje gdje misao nije da stvorila bi je. Stvarnost je van mene kakovim se vidim, a činjen sam njome. I gledam sada ovo. I kao da dokučiti ne mogu istinu i stvarnost. I kao da stati ne mogu mišljenjem. I kao da jedino tako dokučiti treba stvarnost. Mislim i vidim da misao me stalno vodi ko mačak oko vruče kaše. I svaki trenutak kada pokret mislima uradim, ona kao da izbjegne. I stanem. Ne nisam ja to što mislim. Ni ti to nisi. I kako onda da te shvatim? Kako sebe da razumijem? Prvo gdje stvarnost približiti mogu jest u meni. Tu gdje misao se stvara. To mjesto je što sliku stvara i podržava. To mjesto je što stvarno tako radi. Istina je. I ne po tome što tako kazujem, već kao ukazivanje na put do mjesta toga. Otpuštam misao, da ne vodi me, jer ona će u krug samu sebe dokazujući. Neka bude što jest. Gledam, razmišljam, krećem se. Ne dalje od toga po mislima svojim. Neka vjetrić kosu mrsi, neka šum lišća utiske ostavlja i neka se čini što se čini. Ostavljam napetosti, jer čemu ih, kada sve je upravo tako. Primjećujem ptice, cvijeće, travu, kukce... Jest da to je posredstvom senzora mojih, ali tako to jest. Ne tvrdim ništa. Sve tvrdi mene. I kao da time osmjeh sam dolazi. Da svijet je to u kojem postojim. Svijete otvoren sam tebi. Po tebi jesam i ne stoga što mislim, već tobom bez otpora mišlju. I misao što uporno želi nametnuti se, put traž,i a ja je puštam u svemirska prostranstva. Otkriva ona vrijednosti nove. I kašnjenjem, što neminovno njome se zbiva, stiže i ona do mjesta zadovoljstva. I nema protivljenja i suprotnosti misli. Pa i da bi bila, bilo bi što je. Uradio sam korak. U svijetu tako će biti i kada misao ova izvoriše imati neće. I bilo je tako i biti će, a netko imenom takav proći će svijetom. Osmjeh istinom sreča jest života. I ideš tako kako jest i pitaš se. Odgovor u istini jest. Otvori joj se i osmjehom češ shvatiti da svijet je to u kojem jesmo upravo takovi. Misao će prihvatiti istinu, jer jedino tako rješenje postoji. Sve drugo je igra u našim mislima. I neka te sreča prati istinom u kojoj jedino i jesmo. I uz povjetarac osmjeh sreće ispunjava dušu. I kao da letim, jer tlo je tek za noge. Duša prostor ne poima tako. Ona je moj put do tebe po Gospodu, jer isto smo svi pa i ne vidjeli. I pitam se jeli to nešto teško što izgovarah. Meni je najlakše. Teškoća je u otklanjanju zabluda. Teškoća je u promjeni reda vrijednosti. Teškoća je razotkrivanju kula u zraku. Teškoća je u rušenju slike o sebi. U mene već to sve skoro i ne postoji. Vraća se nešto kao neki eho što vrijednosti zadržati želi po kriterijima opće priznatima. Vrijednosti što umjetne su zajedništvom, što stvorismo ga mislima. Nastojim vrijednosti graditi srcem i ljubavlju po njemu. To je ono što nas veže u dobru. Idem ja i dalje i ništa ne tvrdim. Ništa nije tako kako kažem . Ništa nije tako kako mislim. Sve je upravo tako, kako je. Prijatelji dragi sretan sam što i vi jeste ovdje i volim vas upravo takove kakovi jeste. Želim vam sreču, a ja neki put vidim. Pričam vam o njemu. Ne tvrdim. Tek jesam. Pozdravlja vas i voli vaš Mladen |
Brojevi, slova i nofčeki, a di je tu čovek
- 13:35 -
Komentari (10) -
Isprintaj -
#
E ljudi moji. Koja smo mi vrsta? Kakovi smo to? Jedinka sam u zajedništvu, ali imam viđenje. Mogu vidjeti i reči. Kažu da to je demokratski, a demokracija nam je u ovim vremenima neka svetinja. I kaže se, kako smo društvo prava i sloboda. Stanem i zamislim se: 'Što to slobode jesu?'Prije desetak dana stigne na adresu, gdje živim, pismo za ženu, što napustila je ognjište ovo prije više od tri godine. Za njom ostadoše i neki dugovi, koje ona vjerojatno nije mogla plaćati. I nije plaćala, pa ni mene kao njenoga jamca o tome obavjestila. Tako mi navališe, spoznajom toga, i poveći kamati. I bijehu to i dva kredita. Navedeno pismo stiže od 'Erste & Steiermärkische Bank d.d.'. Vidjeh na koga je naslovljeno i odložih ga na mjesto za takova pisma. Obavjestih sina, da mu je mama dobila neko pismo. Tako to ja njemu kažem, da joj on kaže, kada će se čuti s njom. Ja s njom nikakovih kontakata nemam već godinama. Zakopana je to prošlost. Nažalost, negdje se svijetovi vrte naopačke. U svezi pisma sam mislio, da joj banka vjerojatno šalje nekakvo stanje. Prošlo je oko tjedan dana kada stiže i drugo pismo od iste banke na isti naslov. Sada već nekako nemam mira. Očito je pitanje kredita koji ja plaćam i to mi se skida s plaće. Tehnički to samnom nema nikakove veze, jer ide automastki s plaće. Taj kredit dizala je ona u ona vremena kada je meni za ovo rekla: 'Samo potpiši. Sve će biti u redu.', zajedno sa susjedom prijateljicom, s kojom sada ja zajedno otplaćujem dugove, ali uzimanjem s moje plaće. Taj dug onda zajedno razdjelimo na pola. Sve je tu OK i problema nebi trebalo biti. Ja pisma tuđa ne otvaram. Nedaj Bože. Sada vidim da tu ima neka skrivena opasnost, ali otvarati neću. Za mene bi to nemoralno bilo. Za čudo, nastojim moralan biti i prema onima što nemoralni su prema meni. Za mene je to odnost u svijetu Gospodnjem i poštenjem nastojim ići, i ići ću, tako zauvijek. Odlučio sam pismo odnijeti susjedi, da ga ona otvori, jer zajedno su ga dizale, a ona je u tome kreditu drugi jamac. Otvori ona oba pisma i čudi se meni što ja to nisam uradio. Kazujem, joj da pisma nisu moja. 'Ali ti plaćaš', kaže. Ne, ja to ne mogu i zato sam došao. Pa da vidimo što to banka javlja. Oba pisma su opomene na ime dužnika. Dužnika koji ne plaća kredit, što umjesto njega čine jamci. Jamce banka ne obavješatava o tome. Osim toga kredit se otplaćuje oduzimanjem s plaće jednom od jamaca. Meni. Ja formalno pojma nemam. Ni u mojoj firmi pojma nemaju. Ni oni nisu nikakovo pismo dobili glede toga. A o ćemu se radi? Kakova opomena? Prva opomena je datirana 10.03.2006. ukupno na 12,43 €. Radi se o tečajnim razlikama pri uplati rate kredita. Druga opomena je datirana 21. 03. 2006., ali sada već na 17,84 €. O svemu tome obavješten je samo dužnik, koji je valjda već zaboravio, da taj kredit i postoji. Ima već budala koje plaćaju. Tu budalu sada će i banka dodatno srediti. Zašto ne uzimati onome koji se ne brani. Ta demokracija je to. Demokracija su slobode. I banka ima slobodu, a država joj dade i moć. Susjeda, ne budi lijena, odmah zove broj telefona banke, koji je naveden u pismu. I tu su se složili moćni demokrati. U ovom slučaju je to banka i HT. Broj je 062 ... Sakljupljaći novca se udružuju. Jedino se mi budale nikako ne možemo udružiti, pa neka udare na nas sve zajedno, pa da vidimo tko će koga. Nazove ona 062 itd. I uspije nekoga čak i dobiti. No, tamo dobiva neki drugi broj i kaže joj glas da oni vjerojatno više nisu tamo, ali neka proba. Proba novi 062... i javi joj se ženski glas koji joj potanko sve objašnjava. Uljudna je, ali traje. Lijepa uljudnost na trošak onoga koji zove i to po većoj tarifi. Demokratski je to. Pravila su to banke. Treba uplaćivati po tečaju baš Erste banke na dan uplate. To, koliko znamo, nigdje još nismo vidjeli, ali pravila banaka, zar o tome da pričam. Svaka je svoje carstvo. Važno je profitirati. Znade li netko što to je profit? Ja znam ali nebi htel reči. Službenica u mom računovodstvu o mom slučaju očito pojma nema. Dao je taj ženski glas iz banke broj susjedi, gdje se uvijek može nazvati kod uplaćivanja, da se vidi tečaj na taj dan. Znači svaki puta kod uplate treba zvati Erste banku, da se vidi tečaj, da se izračuna rata i tek tada uplati. Pa lijepo. Usosili me tako da nisam ni znao i sada sve to moram ja platiti. Rekoh, idem u svoje računovodstvo, ali tada je petak bio, a na poslu sam tek u ponedjeljak. Pa rekoh: 'Što da razbijam glavu. Neka sve pričeka ponedjeljak, jer to drugačije ni ne može biti.' Banka će si za ta tri dana naračunati još nešto kamata. Tu sam sada bespomoćni demokrata. Slobodu imam, ali to tek da prošetam malo. Ponedjeljak je i to je danas. Odlazim u računovodsto. Trudim se biti miran. Znam ja sve ljude ovdje i prijatelji smo. Pokazujem referantici što sam dobio. Malo pojasnim. Njoj je valjda već puna kapa sličnih stvari. Pogleda i kaže: 'To trebate otići u banku i platiti.' Kao da je iglom piknula u balon. 'E, neću. Neka me oderu. Blesav jesam, al da me prave tako još blesavijim. Neka me i ubiju, nedam. Kolika sranja jedem i sad me još i šopaju njima.' I kaj je meni još najbolnije, sve je to demokratski i to na naš način. Što sam ja u tome pogriješio? Kredit mi je uredno išao s plaće. Banka je, a ne mogu se oteti dojmu, da je to namjerno, obavjestila osobu koja je na taj kredit već i zaboravila. Kako i nebi banka tako, kad će tako najviše kamata natući na nekoj tečajnoj razlici prema samo njihovom kursu u banci. Uspio sam se i razljutiti u računovodstvu. Sada će me još i buntovnikom prozvati ili samo reči, da je malo šečer porastao. Sve je to normalno dok nas budala ima. I igraju se tako u trokut Erste banka, poduzeće i dužnik, a jamci ko budale ništa neznaju, a plaćaju. I nije to neka lova. Sada je oko 150 kuna. Bu budala platila, a kak stvari stoje i bu. Nebuju me trebali ubiti. Nije lako ubiti čoveka. Izmusti i dušu mu cijediti, da. To se i dela. Znate, kada dušu pigate se ne vidi jako. To tek onom koji podnosi jest nešto. Drugima je to samo nešto interesantno. Moćni moć jačaju. Njima je dati i za 'blagostanje' prednost je njima. Mislim si kak je za našu lijepu dobro, da ne bude sirotinje. I nebu. Samo još malo pričekati treba i delati. Bu riknula, a onda buju ostali samo sretni i bogati. Se samo pitam, ko bu im delal? Morti im ni nebu niko trebal. Buju kompjutori. I onak usput. Sel mi je na plaću i kredit onog 'prijatelja'. To je treći kaj mi je na plaći. Čekam odluku suda u Koprivnici, gde sam solidarni jamac. Nisam ni znal kaj to je kada sam potpisival. Kak me ide bu i to na mojoj glavi završilo. Bemti kak me sve to dobro ide. Da mi ni maloga, vrit bi prešel. Mi 'prijatelji' pripovedaju da ak ja nebum mogel, da mi buju deci uzimali. Pa ljudi, ko je tu lud. Ja nisam nikom niš dužan. Nemam ni jednoga kredita. Režije redovno plaćam. Delam tolko toga za badave da sretan bum i ja i oni s kojima delam. Pa nisu valjda svi oni ludi. Ja sam samo jedan. Manja je šteta, da to bum samo ja. Prirodnim putem zgleda, da to na to i ide. A demokarcija? Pa sve je to od ljudih za ljude. Bu se sve narihtalo. 'Ko ti je kriv. Zakaj si potpisal?' Htel sam pomoći ljudima, da kredita dobiju. 'Bedak jedan praf ti budi'. Mi samo žal kaj to trpi i moje dete. Mama ga ostavila sa 13 let. Smo zajedno i nekak probamo živeti, al tatek mu je bedak. Veruje ljudima. I sad morti mi i celu plaću buju uzimali. Čekam još ove iz Koprivnice. I jesam bedak, al mi ni jasno zakaj me ovi iz Erste delaju još većim. Pa nis niš kriv vu tome, il mi se morti sve to samo čini. Si ja morem mislit kaj hoću, al važno je kam penezi ideju. U srednjem vijeku su kmeti delali za plemstvo. Se moglo z njihovim životima raspolagati. U starom vijeku su robove bacali lavovima, tak kaj im je to lepo bilo. Mene nebuju lavovima hitili. Danas se to nesme. A morti im je veća korist, da im ja novce dajem. Da, dok bu se još moglo. Kaj buju mi delali, kad više nebu bilo? Bogek dragi, pa nis niš fkral i veroval sam ljudima i štel pomoći. Kaj postoji više vrst ljudi? Sad sam se opet malo zjadal. Onak za dušu, da mi lakše bu. Čuvajte se prijatelji dragi. Se pitam kaj je to v ljudima da delaju tak. Pozdravlja vas i voli vaš Mladen Bogek dragi, kaj nam to delaju? |
Buba igra go ?
- 22:55 -
Komentari (15) -
Isprintaj -
#
Vidjeh danas u Filipova aparata slikice njegove Bube na go-ploči. Uletjela Buba među kamenčiće u toku partije goa. Bijeli i crni kamenčići zanimljivi joj bijaše. Po svim sličicama vidjeh da joj crni baš nisu nešto posebno, ali bijeli je vrlo zanimahu. Opredjelila se za boju. Neznam kako je završila partija ta, ali za Bubu to doživljaj bijaše. Što je ona tu vidjela i što upamtila? I šta joj reči? 'Buba ti gubiš'. Ljutnja srdžba il možda samo ono na misao moju: 'Pričaj ti što hoćeš.' Ma niti to, tek Buba je na go-ploči. Buba i nešto bijelo. Impresije u Bube? Gledam Bubu na go-ploči. Pozdravlja Vas i voli Vaš Mladen |
Ubili su nam Golovratku
- 10:25 -
Komentari (21) -
Isprintaj -
#
Donijela je mama jedno jutro s placa nešto maleno u kutiji što je pijukalo. Seka i ja nestrpljivo čekamo vidjeti. Nekoliko malih pilića u njoj. Kojeg li veselja. Gledali smo ih kao najljepše igračke. 'Ne dirati ih, da ih ne ozljedite.', govori mama. 'A, kaj bumo s njima?', pitamo mi. 'Bumo ih hranili i imali kokice. Kokice nam buju jaja nosile.', objašnjava mama. Kojeg li veselja. Imali bumo kokice. Brzo su porasle. Svaka je ime dobila. Postale su kao članovi obitelji. Posebno sam zapamtio jednu kojoj smo ime dali Golovratka. Bila je to vrsta koja nema perja po vratu. Riđa je bila. Nama bijaše ona glavna. Znala je važno šetati po dvorištu, kljucati po travi. Brzo je došlo i vrijeme prvog snijetog jajeta. Bilo je to i naše veliko veselje. To jaje smo se jedva odlučili pojesti. Nekako mi bi žao razbiti ga. Sve je to uradila, i bez našeg odobrenja, mama. I ostale koke su došle na red u tom dokazivanju kokošje zrelosti. Sjećam se i njihovih bolesti. Imale su neke teške probleme s disanjem. Neke su i uginule. Njih su mama i tata skurili u peći. Kazali su nam da je to najsigurnije. Golovratka je preživjela. Prošlo je i još nekoliko godina. I to stanje prekida odluka koju seka i ja nismo mogli razumjeti. Nešto se šuškalo i sumnjivo mi bilo. Mama je pozvala jednu susedu, a ja sam odmah shvatio o ćemu se radi. Odlazi suseda do šupe, a mama veli meni: 'Nesmeš tam ići Braco.'. A ne, idem ja. Vidim kako je suseda uhvatila našu Golovratku za krila jednom rukom, a u drugoj satara. Rutinska radnja; zaham satarom i odletje glava moje Golovratke. Krv špica, a moja Golovratka, onako bez glave, još dvorištem bez cilja juri i kao da ono, gdje glava treba biti, nastoji u zemlju zavući. Sve to vidim, a kao da se meni desilo. Gledam tu susedu i ne mogu razumjeti što uradi. Golovratka se smirila. Ispružene noge sada bez trzaja. Još koji klepet krilima i mir nastade. I sve tako kao neki račun. Zamah satarom i piletina je tu. Sada još treba to očistiti, izvaditi drob, perje očijati uz furenje vrelom vodom, odrezati na djelove i ispeći. Želudac, jetrica na stranu. To ide na saft ili pećenje na masti. Želuce se može i kuhati. Su fini. Batak kada se ispeće, belo meso, pišek.... Zar sve to od moje Golovratke? Mama je sve to pripremila, ali ja ni blizu nisam došao. Taj dan ništa jeo nisam. I često znam prigovarati na čud ljudsku, al mi oni, kaj oči zapireju pred onim kaj se dela, znaju reči, kak osjećajni ljudi: 'Bog nam je dal to, da bi za jesti imali.' Bogek dragi, si mislim, za kaj te sve optužili nebuju. Nis ni ja čist. Sam jel i još znam, ali retko, mesa pojesti. Kaj da mi organizam traži. Da li ja to sebe zavaravam? Bože, daj nas prosvijetli poštovanjem života. I sve više sam na mlijeku, uz hvala kravicama, zobenim pahuljicama, što plodovi su žitarica, burek od sira, sokovi po mogućnosti bez šećera.... Znam da tek sam dijelić velikog života svemira ili tko zna čega, što i ne razumijem. Ne želim biti nad time. Vjerujem i molim za ukazanje puta po dobru svemu živom. I neka svaki moj korak Gospode tobom vođen bude. Ne da skinem odgovornost, nego da put dobra nalazim. Stvoren sam u svijetu tvome i neka život moj u suglasju sa životom svijeta po Tebi bude. A molitva moja jest trud, da činim dobro po Tebi. I sada, kada sam ovo pročitao kolegicama na poslu, doživjeh napad što biljke jedem. I pitam: 'Opravdavate li time to što meso jedete?'. 'Da, jer to je životni ciklus.' O Bože, jesi li pogriješio samnom? I sve one redovno u crkvu idu. Ja ne. A od biljaka što jedem, to su plodovi, kao i mlijeko. I sve više vidim, da bi se polako udaljiti trebao. I ne samo po hrani. Ima toga još. Još kao dječak poželjeh da samo lebdim nad svime ne narušavajući slijed i ne uzimajući sebi. Da budem samo promatrač života s osjećajima divljenja i ljubavi. Možda ću jednom tako i biti. A kao da sve više pričam, većini nesuvislo, i kao da ih optužujem za nešto što im je dato. A ja viđam svinjokolje, klanja svega i svačega. Oni kulturniji i prividno osjećajniji kažu da se sada to radi humano, pištoljem u glavu. O Bože, jesam li izrod. A Golovratka onim trenom postade dio mene kao netko što ode. Ostade i spoznaja jedna. Prijatelji dragi ništa ovo ja ne razumijem, ali vas volim Mladen |
Moji mali leteći prijatelji
- 15:07 -
Komentari (6) -
Isprintaj -
#
Jednog ljetnog sunčanog dana prijepodne idem polako putem. Kao i obično u mislima sam svojim. Kao da sam i jedino tamo, a tek okom motrim put kojim idem. Slike njime uhvaćene tek tu i tamo misli mi mijenjaju na kratko. Trava je bila porasla i vrlo je živo u njoj. Mušica, pčela i raznog sitnog letećeg svijeta na pretek. Primjetih i nešto veće. Izletje iz trave neka smeđa loptica krila raširenih i nad travom nisko održava visinu. Vrapčić. Zastajem i miran motrim zbivanje. Tako kratko bude i on uroni natrag u travu. Ne prođe do tren, kad u blizini izlijeće drugi. I on nisko nad travom i vidim kako gleda okolo kao da traži nešto i uroni i on. Evo sada opet onaj prethodni i sve tako. Možda ih je bilo i nešto više, al meni osta dojam da bijahu dvojica. Tako zaigrani ni ne primjetiše mene kako ih gledam. Igraju se djeca. Odlazim i sve se pitam kakova igra je to. Skrivača? Lovice? Možda nešto što samo oni razumiju. Možda su to djevojčice bile? Možda to ni nema neke veze. Proljeće kraju ide. Dan je opet sunčan. Poslijepodne. Čujem dosta glasne vrapčje javljanje. Vidim jednog vrapčića uz rub ceste. Nekako kao da je nezainteresiran. Mladac skakuće i ne uzlijeće ni pred prolazima automobila. Uzlepršalo se nekoliko drugih okolo i kao da ga dozivaju. Nadljeću ga, ne bi li on za njima, ali ovaj nikako. Spusti se u blizini jedan od najglasnijih i živka na sav glas. Opustio krila i kao da se ljuti na ovoga maloga. Shvatih. Mladac uči letjeti. I neznam kako, ali uvjeriše ga da poleti. Bilo je to kratko, pa opet isto. Sada se vine maleni i drž, drž, drž. Potrajalo u dugom luku. Vidim biti će nešto od njega. Ovi stariji i dalje se još trude oko njega. Gledam ga i mislim: 'Biti će vrabac od tebe maleni.' Često promatram vrapce u letu. Kao da se bacaju unaprijed. Krilima na mahove rade. Poprilici šest do sedam puta mahnu, pa razmak i onda ponovo. Očito im nije lako stalno krilima lepetati. Uobičajeno su u skupinama. Tu i tamo naiđem na ponekog usamljenog filozofa. Gledam ga i mislim si : 'O čemu ti sada?' On naheri glavu, da me bolje osmotri. Vidi me, shvati da više nije sam, i odleti. Pitao bi ga ponešto, ali on ipak više voli taj svoj mir. Ode. Hladni su i kraći dani. Rano je jutro i spremam se na posao. Vani je mrak još. Nazire se skori nastanak dana. Prilazim prozoru da vidim ima li još mrvica, što ih ostavljam pticama. Vidim, u tom polumraku, nešto se zbrcne, i fiju. Dva vrapčića, još za mraka, došli po mrvicu koju. Glad ih je natjerala. Znam da im mrak ne odgovara i vrlo rano na skrovita mjesta predvečer odlaze. Sada sam ih zatekao još za mraka. Koja li ih sila gonila u uvjetima tim? Vidim mrvica nema. Počistili ih još jučer. Osim toga vidjeh, da skoro redovno ranije dolaze kosovi. Njima mrak manje smeta. Zanimljivi su i oni. Stavio sam nekoliko šaka mrvica, zatvorio prozor i ostavio sve tako njima na volju. Nije baš uputno zuriti, jer to ih ometa u dolasku. Već će to oni po svome. Ja sam svoje uradio. A lim na prozoru sve to bilježi. Zapise ostavljaju maleni vidne. Čuo sam: 'Kaj ti to ne čistiš?' Čistiti, pa od čega? Sve je to prirodno. Spere to kiša kada naiđe. Glavno da taj ptičji svijet ima ponešto za vremena teška. Imam ja puno i više od onoga što mi je potrebno. A za neka veća zadovoljstva da čuvam i sakupljam, bilo što? Ta zar mi nešto više i treba od sreče onih u svijetu mome. Treba samo vidjeti i dozvoliti srcu da djeluje. Toliko za sada o mojim malim letećim prijateljima. Sve vas srdačno pozdravlja i voli Mladen, a umjesto mrvica Vama ovi pogledi moji. |
Život iz kuta moga, sada
- 12:20 -
Komentari (8) -
Isprintaj -
#
Svijet što ga vidim vizuelan je. To svijet je po svijetlosti, što oko na nju slikom reagira. Slika po tome i jest svijetlošću dana. I tako se ne mogu oteti dojmu, da gledam svjetlost što od premeta ide. Gledam svijetlost što od tebe ide i sve tako što vidim okom. Oko sliku sirovu stvara kao niz točaka i u mozak šalje. Tamo tek je izobilje svega. Niz točaka slike nove na mjesto, određeno za to, dolazi. Ide tako nešto, što slikom nazivam, na mjesta memorijska razna i time usporedbe čini. To kao je 'da' i 'ne' u svakom trenu. To kao neki computerski program radi. I sve to tako promjene radi u memoriji mojoj. Postoje dijelovi u vezi sa stanjima u mamorijskim dijelovima, što poticaje čine pokretima i radu žlijezda nekih. Postoje dijelovi što stvaraju stanja što osjećajima ih zovemo, što vibracije tvore, što tugu i radost stvaraju. I kao da bude nešto, što svakog čini onim što je spram sebe. Takovim se drugima i čini, da bili bi netko nekom. I sve je to nešto po nečem. I čudom nekim, misli se, kao da smo centar svijeta. Kao da smo netko u nečem što jest i time dato. Gledam svu tu zbrku slika. Gledam kako netko jest, kao netko što o sebi misli. I sve to tako, što tako biti može. Tko li sam? Da činim tako, kako se to čini? Da budem kao netko? A sve to u nekoj cjelini djeluje i tvori stanja razna na mjestima raznim. U odnosima su dijelovi po sličnostima takvim. Misao mislima se priklanja. Budi što ti se pruža. Uzmi što ti je dato. Budi to što jesi. Što to? Tko li sam i što činim? Koje su mi moći? I misao misao mi motri, kao kritičnost neka. Kao da stvorih svijet po sebi, po načinu gledanja svoga. Nastadoše na slikama i složenije misaone tvorbe. Misao što tvori suprotnost svoju i kazuje, da to tek misao jest. Kao da se teži vidjeti mimo slika. E sliko, ti si slika, znam. Stvarnost, netko reče. Stvarnost ti gledaš. Da, stvarnost, na način kako mogu. I izdvajam tako iz stvarnosti ono što mogu. Znam, to stvarnost meni nije, do izdvojak neki. U mislima kao da kopam po slici, ne bi li vidio više. Ne bi li vidio što vidjeti se ne može, il vidjeti na način neki čudan, što uz sliku ide. I sve to razlogom nekim, što tu i tako takav jesam. Što tu i takvo jest, što gledam. Što ja to stvarno činim, kad sve je već takovo, da čini se baš to? I trudim se razumjeti što vrijedi a što ne za stanja razna. Stižu me stanja u trenu svakom novom. Ja tek kao da reagiram. Kolika jest odluka moja, čime bih ja bio ja, a ne tek slijed neki, što drugačiji biti ne može? I čovjek je trudom viđenja nauke stvarao. Vidje da sve više događanja ima u saznanjima našim, što takova jesu razlogom nekim bila. Sve je uži krug još nejasnih zbivanja u kojima tek bi nešto moglo biti voljom našom samo. Što volja moja ustvari jest? Možda nisam znao, al činio sam ono što se trebalo. Ne možda po volji mojoj, već po okolnostima takovim. I sve više zatičem sebe kao nekog što čini ono što mu je dato. I postoji u meni nešto što kao uzde nekome jesu. Ima nešto što me navodi na stanja neka i želje tvori. Ima nešto gdje se kao volja moja dokazuje meni. Stvorena su zadovoljstva kojima se teži. I sve to nastade po načinima stvaranja svakoga od nas. Kao da sve je pisano negdje. Slagao sam misli razne i tražio po čemu one jesu, ono gdje se vidi tko sam i jesam li tko? Vidjeh ovisnosti i slijedove logične i uvjetovane. Čini me ono što nisam, utjecajima na ono što jesam. Time mijenjan sam u ono što potom postadoh, a reagirah po onom čime sam na način sličan, ranije, postao. Kao da se kroz mene promjenama promjena u svijetu usporava. Kao da sam sastavni dio prirodnog procesa. Zar time da sam nezadovoljan? Tko to? Ja? Kao da sam onaj kome se pripisati može ono što takovo je i moralo biti. Kao da stadoh. Što ustvari želim, kada želje su tako nešto u procesu i takove su što nastadoše razlozima raznim. Da ludujem veseljem, zato što tako može biti? Da se opijam slastima života? Da uzimam nešto, što ni neznam što je, u namjeri veselja moga? Da zatvorim se u krugu uskom svom izdvojen iz života, jer za zadovoljstvo moje to bi mi izgledalo dovoljnim? I procesi što uvjetovani su i po kojima se misli, kao da jesam netko, rade širinom svijeta. I svi smo u tome i svi smo samo ono što biti može. Gledam. Vidim. Koliko mnogo uzimanja samo onoga što zadovoljstvo pruža, mnogima ga odnosi. Vidim kako mnogi žele biti netko nekom značajan, a mjesta za to baš i nema za sve što tako žele. Zar to je isključivi put zadovoljstva. Biti zadovoljan, što to jest? Biti sretan, što to jest? Gledam. Razmišljam. Ako jesam to što biti mogu, otkuda mi potreba za srečom? Je li sreča nešto što od pamtivjeka jest ili stvorena, i takovom prikazana, evolucijom našom? Jesmo li stvarali ono što srečom kasnije nazivasmo i takovim osjećasmo. Stao sam i mislim. To kao da put je moj. Put stajanjem. Kao da najviše putujem kada stojim. Kao da sam u svijetu nam zajedničkom gledanom iz kuta baš ovoga. A svijet jest upravo takav kakav jest, bez vremena i bez prostora, a ja kao da putujem njime. I doletje vrabac na proljetnu još nepropupanu granu. Sjede. Zadigne rep i ispusti kaku. Protrese krilima i javi se radosno svijetu što ga očekuje: 'Živ, živ.' Lijep je život ovaj. Prijatelji dragi, možda sam malo teže ovaj puta pisao. Htjelo je to iz mene, a ja ne zabranih. Neka ga. Ipak, na kraju vrabac radost donese. Pozdravlja vas i voli Vaš Mladen |
Hvala
- 14:32 -
Komentari (6) -
Isprintaj -
#
Još me misao služi i nosi. Još uvijek svijet moj na njoj opstoji. Pamćeno jest i čuvano za vremena neka, il možda tek, kao da bi bilo. Vizija jest. Sjećanja još sviježa nanizanih dana, do moći pamćenja. Bilo jest. Vrijeme brižno, gdje čuvaju se voljeni, što u vječnosti počinak nađoše. Po Tebi Gospode smiraj što ljubavlju jest. Razumjevanje. Tren kao vječnost. Hvala ti mama! 17. 03. 1991. i danas jest s tobom za vječnost uz postelju zadnjeg izdisaja tvoga. Tvoj Braco zauvjek |
Na kaj buju došli i jel uopće buju?
- 14:33 -
Komentari (6) -
Isprintaj -
#
Sve se ovo nekak menja i razvija. Sve tak, kaj je tak i trebalo biti, radi onoga od čega je i nastalo. Nekak, a zapraf ni zmislit se nemram kak i zakaj, se živeti počelo. Veliju neki da negdar davno na zemlji ni života bilo. Neznam, jel je praf verovati vu to, kaj tak veliju. Recimo da je, da ga ni bilo. Počelo ga je biti. Tak, radi nečega valda. Valda ne bez veze. Kak si mislim nemre nekaj od ničega nastati. Morti i more, kaj ja znam, al kak vu glavi si zbirem , se počelo radi nečega živeti. Valda je to i puno stvari kaj se skupilo, da bi tak bilo, a sve to v moju glavi stati ni moči. Valda radi toga to ni nemrem razmeti. Na koncu, sve kaj si mislim, je nekak šeprtljavo, kaj nemrem točno znati kaj je. Je preveč stvari zakaj nekaj je, a tomu svemu mesta vu moje glave ni. Reči bi štel, da je život od nekud krenul se razvijati. Vu života je zanimlivo meni to, kaj život je kak nekaj, kaj se događa i to događanje se nastoji ne prekinuti. Kad bi se prekinulo, nebi moglo dalje. Vu tome događanju se to treba onda čuvati. To bi bilo kak da je događanje glavno. Da bi se nekaj događalo i kak događanje bilo, trebalo bi imati razloge i uvjete. Tak to meni zgledi. Če očete da vatrica gori, bi trebalo imati nekaj kaj bu gorelo i nekaj zakaj bi gorelo. Tak, da bi vatra bila, je treba već od prije biti, kaj bu ona bila od toga kaj već je. Na početku se bu od nekud iskra donesla, a to je kak da ste vatru donesli. Su svi uveti za nju v toj iskri. Sam tu vatru zel kak primer, da se ima nekaj kaj se događa, a to se pak čuva da bi bilo. Obično to čovek dela, ali i ne. More biti da vatra sama sebe čuva. Ste vidli kak je to z vatrama vu šumama (vu huste bi rekli). Kad vatra jako gori i sve zgori je z njom fajrunt. Bi čovek rekel, kak je bedasta bila. Da je gorela po malo, navek bi mogla biti. Tu se samo pitam: 'Jel vatri uopće do toga da traje?' Kaj da je sretna kad sve zgori. Meni to bez veze zgledi. Nastane samo zato, da čim prije nestane. Mi životinje smo kak vatra, al vidimo da i ne baš tak. Si ti kak vatra? Ne, kaj ne? Vidiš kaj je za goreti. To je klopa, zrak, pa i voda, kaj po malo gasi da ne plane prejako. Se vidi da je dobro, da ne gori prejako i da se ima nekaj zakaj bi se i posle moglo imati života i z njim i nas životinja. Da bi to moglo trajati, treba i videti po čemu to trajati more. Si čovek hižu sazida. Si čovek grunta ima i dela na njem. Si čovek familiju ima i čuva. Si čovek dost toga dela, da bi bilo i dalje živlenja i nas životinja. Tak lepo sam spropivedal da pripremim ono kaj reči bi štel. Neki od vas decu imate, al sigurno ste deca nečija. Su brinuli o vama i voleli vas. Voliju vas još navek, kaj ne. Dečicu volite i hoćete da sretni buju, jelda. Bute i vnuke imali. Morti ih već i imate. Da Bogek da, da buju sretni i dugo i dobro živeli. I ja tak hoću, da im bu, svima. Sad bi se štel vrnuti na ono o vatrami. Da bi život dural treba čuvati ono po čemu on more durati. I ne samo durati, nek da to bu s radošću i srečom. Tak se štima. Al, najte misliti da je to tak za navek i da je sve baš tak zrihtano da to bu tak, ma kaj got delali. Smo tak (oni prije nas), zmišlali sve više napravih z kojima smo si pomagali. Smo hteli da nam bu bolše i lepše. Kak je lepo si legnuti, noge v križ deti, pivica sa strane, telka dela, daljinski v ruku i celi svet je vaš. Ha, ha! Kak se sve to lepo poštimalo i zmislilo. Sve sami gumbi. Veš mašina dela, pa i suši. Su pametni ljudi svega zmislili. Još malo pa niš delati nebu trebalo. Bumo samo tu da bi uživali. Je prešlo fajn leti. Neki veliju eoni. Navek se delalo da bi se bilo, a sad su kakti rajska vremena, kaj delati skor i ne treba. Da bi delali su nam ruke trebale, noge i sve tak. Tu je bilo potrebno i ono po čemu smo mogli opstati, kaj svak ni bil tak dober da bi za navek bil. Su se trebali i novi roditi. I tak starejši ne delaju samo za sebe, nek pripremaju ono po ćemu buju i oni novi mogli biti. To su sad deca, pa vnuki, pa sve tak po redu. I sve to je došlo i do toga da se sve manje delati treba, a za opstanak, ti vrapca, to se bu delalo, kaj je razlog pravi. Se to eonima zrihtalo, da bi život opstal po jakom osećaju zadovoljstva. Nekak je to najjaći osećaj, kaj se nasledstvo dela. I ni to zbog nasledstva, nek kaj je to fino. Se život tak prikril i osigural si opstanak. Vama lepo, a život opstane. Koja finta!?!? Zamislite, najlepše je decu delati. To skor svi imaju, al onih kaj s ljubavi i brineju o deci, je već nekaj manje. Život još ni 100% zrihtal da bi čovek i tu imal uživanciju. Ipak je po onih koji svoju decu voliju. Tuđu već malo manje ili skoro niš. Vnuke isto buju voleli će doguraju do taga da dedeki il bakice postaneju. E, do čega sam došel. Deca kak del vu sistemu opstanka živlenja. Čovek brine o sebi, da bu mu lepo. Brine o deci da bu im lepo. Brine o vnukima da bu im lepo. A, dalje? Si razmišla, i to morti, kaj buju to brinuli oni drugi. Vam se kad dogodilo da vam je sused svoje smeće vu dvorište hitil? Vam se dogodilo da je sused zgradil dvorac kraj vaše male hižice, da ni sunca videti nemrete? Se vam morti dogodilo da vam je sused napravil pravu malu tvornicu do vaše hiže i sad svaki dan dimi s nekim kemikalijama? Pa čujte, ni on imal kam ni kak drugače. Se razvijal. Pa i vi se razvijate. Pred 50 let niste televizora gledali. Je neko to trebal napraviti. Su tam, gde se to dela, neki ostali bez friškog zraka. I nije to samo za televizore, nek sve po malo. Znate da ova naša zemlica ni beskrajna. Je ima tolko kolko je ima. Ni više, ni manje. Se milijadrih letih tak vrti. Je bilo livadih, cvjetja, ptic, živinih i svega po malo. Je priroda bila. Je med živinih bila jena vrsta, kaj je počela mislit da je Boga za bradu vlovila. Kaj si sami nebi zrihtali, da im bu još bolše. Se počelo, malo po malo, sve uzimati. 'Bu nekak', su neki mislili, a oni drugi niš mislili nisu. Samo da bu čim bolje i čim više. Su plakati se metali, kaj se ljude uveravalo kaj je dobro, a dobro je bilo samo to kaj se prodati štelo. Su ljudi, malo po malo to dobro i imali i nekak sretni bili, kaj su kakti moč osetili. Kaj da su prvi do dragog nam Boga. I sve tak sami po svoji glavi delaju. I sve to po čemu se to bogatstvo delalo je negde biti trebalo. Su prvo dimnjaki sve više v nebo išli. Čim su viši, je cug bolji. Sve je po pameti bilo, skor. Autekih sve više. Noge skor da nam ni ne trebaju. Pa čak skor da nam ni pluča nisu potrebna, kaj još malo nebumo imali ni kaj dihati. Za jesti bu bilo. Bumo skoro i čavle jeli. Se malo samo promenimo, a ni to nebu problem, kaj bumo z promenom gena sve to zrihtali. Kak ne, pa kak takve živine smo se razvili u 'vodeću' vrstu. Velimo da nas je Bogek zbral za to. Da, to tak mi velimo i delamo dalje isto, pa čak i još gore. Smo se već i navikli. Glečte sad to z malo još drukše strane. Da vam bu dobro, se o tom brinete. Štitite se od onoga kaj vam ni dobro, kak si to već mislite. Brinete o deci, a oni buju kad narasteju brinuli sami o sebi. Se pitam ko brine o onima kaj se buju rodili za 100 let? Znate kaj? Vi bute rekli: 'Bu već neko. Pa buju imali svoje starejše.' Ak, tak mislite ste baš pametni, kak i cela ova naša vrsta živin. Kaj ne vidite bedaki, da baš sad uništavamo ono kaj bu njima trebalo za živeti. Sram vas bilo skup z menom. Zato vam to i pišem, kaj me sram. Si bi najrajše plahte hitil prek sebe i vrit prešel. Bogek dragi, zakaj smo takvi da samo na sebe mislimo. Decu delati, a brinul bu već neko. Sam se malo znerviral. Ste me trebali videti kak sam lupal po jadnoj tastaturi. I nju su napravili negde vu nekoj tvornici. Su se bokci susedi već navikli na nju. Ipak naj mi oprostiju, kaj i ja delam z njom. Znate vu svemu ima neko komu fala treba reči, pa makar ga i ne vidite. Ja naprimer kad završim satove goa sa decom vu školama i kad skor sam ostanem vu učionici, na kraju, vtrnem svetlo i se lepo naklonim praznom mračnom razredu. Navek to napravim. Znate, ni pamet nekaj velkoga, da bi sveta razmela, al neko je ipak sve to napravil. Moj duboki naklon. Većine njih već ni, al je to tu. Gdo je taj kaj brine o življenjima onih kaj buju tek došli. Oni nemreju to. Gde buju njihove šume i livade? Gde buju sve ove vrste živin, pa nismo mi jedina, a i našoj baš ružice ne cvateju. Jel vidite da treba i na njih misliti. I voleti ih. I oni buju prek mamicih svojih sveteka ugledali, al ak mi sada to dozvolimo. Najte biti suci i izvršitelji onoga kaj ni po ljubavi. Najte sve sebi zeti. Najte sve kilometre potrošiti. Najte svu pijaču popiti. Najte sva zadovoljsta zgoreti, kaj vam do ničega više nebu. Najte sve bitke zgubiti, a da si mislite kak ste pobednik. Zemite si svaki dan, ak morete, koju minutu, da si pomislite na one kaj buju došli. Oni su sada bespomoćni i jedina snaga ste im vi, kaj po vama buju prek narednih kolena i došli tu. Naj ti naši dragi maleni dojdeju na ovaj lepi svet. Svet ljubavi, a ne posjedovanja i uzimanja, i zadovoljstava bez obveza i odgovornosti. Prijatelji dragi, sve se to v gene rihta. Dajte šansu ljubavi za život. Prijatelji dragi ni to baš tak kak nam zgledi. Malo smo se svi nekam požurili, a razvoj života i promjene po prirodi nejdeju tak brzo. Lahko se štrajfa vu te brzine i v grabu zleti. Na toj cesti su i dečica koja tek došla buju. Da ne pripovedam o drugim oblikima živlenja. Znate da vas volim, samo ajmo svi skup malo promeniti neke stvari. Znam, oni kojima sam ovo pisal ne čitaju blog. Vi ste OK, valda. Al da se ne pokvarimo dajmo koju minuticu onima kaj buju došli, a još nisu tu. Lepo vas pozdravlja i voli Vaš Mladen |
Razmeti
- 11:03 -
Komentari (16) -
Isprintaj -
#
Šećem blogovima. Čitam, komentiram, pa čak i raspravljam. Nekaj me vleče i mira mi neda. Najdem zanimljivih tekstova i nemrem miran ostat. Moram nekaj reči. Tu i tam morti postanem i dosadan, al me nekaj vleče. Najte zameriti. Bi mogel ne reči niš, al kad to nekaj hoće z mene van. Blogeki su tu kakti za to, pa velim: 'Bum. Me buju valda razmeli.'Jučer sam tak dobil, tu pri sebi, na ovom blogeku, komentar kaj mi dal štofa, da se malo raspišem. Je bilo: 'Mladene... kad bi ja tebe sve mogla razumjeti... :) (poetesa 14.03.2006. 15:40)'. Pročital sam i stal vu mislima. Me ne razme baš sve. Nekaj je ipak razmela. Kaj sad? Si mislim i vidim da ona lahko more pri meni zalutati, kaj ni ja nis tu i tam baš na čistom. Ne da delam nekaj kaj ne razmem i bubam bez veze, nek i pri meni su nejasnoće i se pričom o njima izjašnjavam. Iznosim i svoje nejasnoće i probam ih nekak predstaviti. Tak sam odgovoril ovo: '@poetesa - tu i tam ni ja sam sebe ne razmem. mogel bi o tom i knjige napisati. čudovit je život. :) (Mladen 15.03.2006. 07:10)'. Pa, lepo. Vu blogu svega ima. Se trudim što iskrenije prikazati ono nekaj, kaj se pri meni događa. Ne baš sve, al ono kaj je tema. Se pisati more ono kaj se vidi. O predmetima, bojama, glasovima, događajima. To je opis onoga kaj se vidi. Al ima nekaj tam negde gde ni vremena ni. Ima nekaj tam gde ni prostora ni. Ima nekaj tam di ničega ni, i kaj da je tam početak svega. Da bi nekaj bilo, negde i počne. Ima veličinu, ime, moč, vrijednost, pripadanje. Tak si ja gledam i mislim. Sve kaj je kak nekaj u sveta ovoga je takvo zbog nečega drugog. Nikaj ni od navek, osim onih 'stvari' kaj su tam negde gde ni .... A sve to kaj je tam negde, ni kak ovo, a sve ovo kaj da ima tam svoj početak i kaj da se tam more videti kaj zapraf to je. Najte sad reči da to ne razmete. Znam da neko z osećajima tam se smuca, a da ni nezna gde je. A kak da zna, kad tam ni vremena ni prostora ni. Ja to, kakti, razmem. To je kak da ste prešli v neku drugu dimenziju vu koje su elementi ovoga ovde, al ne po načinima kak se tu vidi i razme. I sve bi to bilo kak isprazno pripovedanje, da ja to ne vidim zapraf. Otkvačim sve ovo kaj tu je normalno i kak se dela i ostanem kak na ničem. Onda pogledam to, kaj se bi štelo, i vidim nekak to na način kaj je vu novim odnosima. Nebi štel reči da su odnosi tam negde, drukši nek ovo ovde. Zapraf je celi ovaj svet tam, samo kaj se to tak ne gleda. Ni to izmišlanje. To je tak. Si na primer probam zamisliti nekolko tisuć leta odjemput. Kak da se vreme pretvori vu neki film, al ne vrpcu, nek vu neku kristalnu celinu, kak neku velku salamu. I sve kaj se dogodi je tu. Se vidi sve kaj je bilo i sve je jasno i nikak drukše ni ni. To zaraf i je tak, samo kaj mi to ne vidimo, kaj smo vu tomu. Ja sam si bil slobodan ufati se tak zamisliti. Ma vrapca zamisliti; sam probal bolše videti kaj ovo sve je. Odbacil sam ono, kaj ne pripoveda o osnovama ovoga tu. Tak sam odbacil imena, veličine, moč, vrednosti, pripadanja. Kaj mi je ostalo? Pa sve ovo tak kak je, bez nametnutih misli, zaključaka, gledanja, odnosa. Izprva to zgledi kak niš. Smo nafčeni gledati samo po vrednostima koje smo razvijali. Gledim i vidim kak čovek vu probleme giba. Sve si je pripremil, da mu bu nekak. I je, al morti ne tak kak je štel. Gledim kaj je zapraf on delal. Sve nekaj kaj zna i kaj mu je jasno. Dogodilo se i ono kaj tu njemu ni bilo za videti. Nekaj je zišlo i po osećajima. Ja si sad velim, da je čovek nekaj delal. Kaj? Vleklo ga je nekaj kaj je štel il kaj se štelo. A kaj je štel i zakaj? Nisam stal u gledanju i sada gledam i po tom kaj se štelo i zakaj. Kad gledam to mi se otpireju vidiki na nekaj po čemu se tak hoće. Vidim kak je sve to spovezano vu jenu celinu. Je ta celina kaj puno toga pokaže. Vidim čoveka kaj nekaj hoće, a sve je po svemu tak kak je i kak bu. Se onda pitam kaj to je, zakaj čovek baš tak hoće? Sve to se događa nekak kaj da gledim, al sad se trudim to pokazati kak gledam. Sam došel do toga kaj čovek hoće. I to je v njemu po onom kaj vidi i kaj vu njemu se događa. I tak čovek ide od trena do trena, od komadića do komadića, kaj da korake dela. Vu toj celini z delovima barata, kak da su oni sve kaj mu treba za to. A kak koji del zeme z njim povleče, a da i ne vidi, sve na kaj taj del je povezan. Se pitati bi bilo, a kaj i kak da onda dela. Pa, nikak tak. Dobro bi bilo videti kaj sve to je. Ja sam probal, al i to je tak kaj mi je bilo biti takav. Je i to po svemu, kaj po tomu jesam. I rekel bi, ak to vidim, fala svemu po ćemu jesam, jer to je po celini vu koji sam i jesmo. Pa, lepo, al mi smo živi ljudi. Mi komuniciramo. Mi osećamo. Mi delamo. A ja, kak da sam se del nad tim. Ma figu. Sam tu dol i Bogeku zahvalan za ovaj moj mali del života. Volim, al morem si vu trenutkima predstavit to i drugače. Če me neko pošalje tam kam pošalje, si vidim i to kak vu celini. Navek, kad mi ni nekak lepo, pobegnem tam negde gde vremena ni, de prostora ni, de ničega ni, a sve kak da tam počne. Kak puž kaj se vu kuću svoju zavleće. Ni puž bedak! Zapraf ni ne verujem, da bu bilo onak kak si želim. Ak se pak dogodi, Bogeku fala. Kad želje gledam su kak da bi štel budućnost delati, a znam da ona bu baš tak kak treba. Nekak je za praf poštivati to kaj je. A želje? To se pitam već dugo; kaj z njima? I sve mi više to zgledi kak da se dozvoli ono kaj biti mora. Ak se mora da i ja nekaj napravim, bu bilo i to. I tak gledam kaj bi trebalo. Al ne tak da si mislim, kak bum to zmislil. Tak bu puno toga na krivo zišlo, kaj ipak gledam onak, kak ljudi to delaju. I sad tražim kaj je dobro i kak delati to? Kak prvo, ne se rivati tam di ti ni mesto. A di je? Neznam, al ak treba biti tam gde je mesto, ga potražiti. Kak? Kak prvo vidim da je vredno priznati nemoć svoju po načinima kak mislim da mogu. Je ne to po meni, nek po celini vu kojoj jesam i se osećam. Pa kak onda? Si dozvolim ne smetati i dozvoliti celini da dela ono po čemu je priznanje i moje nje. Je to kak molitva. Verniki me tu buju razmeli. Si ne zamišlam kak bu i to meni neki glas rekel kaj da napravim. Bi tak i zglajzati mogel i ponoreti, kaj si čovek svega zamišlati more. Naj to bu ne po meni. Tak bum bil aktivni del celine. A to je tak, kak treba biti. Treba biti i ono kaj delaju oni po svoji glavi, al tam su ti puno put nezadovoljni, kaj im ne zide kak su šteli. Ovak kak sam rekel, sve je kak treba, kaj sam štel baš to kaj potvrđiva celinu po kojoj i ja jesam. Tu bi se moglo dost toga videti, kaj zapraf je i više nek to kak se obično dela. Kaj znači biti po onome po čemu si takav dat i delati po tome i tome? Celino sam po tebi i tebi! To znači da sam svesten toga. Da sam njen i da sam svijest svoju dozvolil obdariti njome. I tak gledam kaj ljudi delaju. Vidim kak su pogrešili i štel bi im reči da to ni to kaj misliju. Je da misliju, al nije to kaj misliju. Svet koji si zamišlamo, ni taj kaj je. Svet koji vidimo, ni taj kaj je. Al na taj način možemo se razumevati ili ne, voleti ili ne, delovati ili ne, tugovati ili radovati, biti vu mislima našim ili ne. Al kad je čoveku teško i kada mu ruka treba, ima tu istina neka, tamo gde vremena nema, a ni prostor ni kak smo navikli. Je to celina u kojoj i naši životi jesu. Tak sam htel pojasnit malo to kaj se pri meni događa. Tak se štelo biti. Se nis odupiral. Sam ne sebi zel, al slobodan bil dozvolit životu život svoj dati, al po živlenju u kome sam i ja kakti neko. Prijatelji moji dragi, valda vas nisam zmotal. Bum još probal i na druge načine o tom pripovedat. Mislim da to vredi. Zar ima išta ne dobro u priznanju istine po kojoj jesmo. Ja nekaj vidim. Nekaj kaj sve nas čini i sva naša htijenja. Vrijedi tome biti. Osmijeh Vama. Svi smo isto. Srdačan pozdrav i voli Vas Mladen |
Ima v nama neka vaga
- 15:29 -
Komentari (12) -
Isprintaj -
#
Sve sam za danas kaj treba na poslu napravil. Ostalo je još vremena, a nekak osjećam kak bi nekaj se htelo napisati. Čudan je to neki osjećaj kada se ima nešto za reči. Skupilo se po malo i bi van htelo ići. Kak sam bloger postal ima se i kak to dogodit. Blog je tu za to. I evo za reči je ovo.U nama se po malo svega zbire. Se rešava nekak, kak se dogodi nekaj po ćemu to kaj je htelo se nekak porihtalo, da više niš ne traži. To je onda tak, da je kakti sve u redu. Ko da u sebi imamo neku vagu i na nje se nekaj zbralo negde više, a negde manjše, pa se vaga nagne. Kad tak bude se nekaj kakti napraviti treba, da bi vaga se na ravno zrihtala. I sve to nekak ide, ne po tome kak si mislimo, nek kaj da nekaj osećamo. Kak da ni, il je vredu tak kak je. I svakaj kaj se dogodi il se misli prek te vage prejde. Na koju stranu prejde? Se pitam i ja. Pri svakom je to po njegovom nekom načinu. I tak se rihta ono kaj je dobrop il kaj ni. Se tu nekak gledi i kak je dobro i ono kaj nas pripremi za nekaj kaj nebu dobro. Tak se stvaraju nekakve rezerve. Ljudi tak voliju puno novca imati, jer bi ga moglo zmanjkati kasnije, a i lakše si pribaviju svakaj kaj bi im moglo trebati. Ljudi voliju sigurni biti i imati svega. Ima toga još kaj se rado na vagu dene, pa nek se i preokrene na tu stranu. A vaga ko vaga, se naginje. I tak ljudi sa fest nagnutim vagama živiju i misliju si kak je to tak dobro. Su kakti sigurni. Nedaj bogek, da im vagu neko dirne i proba bar poravnati. Gledam ih i mislim kak se buju jemput tak i prevrnuli, a i tu i tam se i prevrneju. Znate, kad je nekaj na hero sve se drugo pripasira tomu. I tak malo po malo se i okolina prema njima menja. Nemre se nekaj menjati, a da sve ostalo ostane tak kak je bilo. Sve je to skup neka celina. Tu i tam im se dogodi nekaj kaj ih iznenadi. Nebi sad tu štel primere navoditi. Tak općenito bum primetil. Kad imate puno novcih ne trebate se truditi puno delati i puno možete imati onoga kaj se z novcima može. Ta sigurnost vas uljulja u nekaj gde se ne treba brinuti. Postajete bezbrižni, pa vas pomalo i sitnice počneju smetati. Po malo ste nervozni. Tak mi zgledi, kaj nis nigdar takav bil. Si zamišlam. Kad auteka imate, a to tu pri nami skor svak ima, vam su noge sve manje potrebne. Osim toga morete se i dalje gibati, pa su vam i planovi veći. Puno toga možete, kaj si prije ni misliti niste mogli. Kad bi se sada desilo da ga nemate, a imali ste ga, to nebi bilo dobro. Onaj kaj ga ni imal, bilo bi mu sve kak je i bilo. Kad vam se autek pokvari puni ste problema, a morate i novčeke davati da se popravi. Ustvari vama je to kak dobro. Nogice se jadne odmaraju, a i ono malo kaj napraviju, mučiju se više nek da auteka niste imali. Sve je nekak teže delati. Letimo z aviončekima. Vidimo puno sveta; oni koji moreju. Kaj da velim, da to ni dobro. Se čist ne ufam. Pa i ja si tu i tam preletim, tam kam nikad nebi došel na noge. Se pitam, al nekak mi zgledi, da je i to na onoj strani vage. U prirodi je nekak red bil u razvijanju. Događaji su imali svoj slijed. Se trebalo truditi da bi se nekaj naparvilo, da bi se imalo. Je čovek svojom mukom zaslužil. Danas se puno toga i bez muke može. Nekaj tak kak su se ljudi organizirali, a nekaj mukom drugih. Če muke ni, se to na kredit uzima. Zrušimo ravnotežu u svijetu, da bi nekaj imali. Zagadimo vode i zrak i zemlju da bi nekaj delati mogli. Velimo da nam je tak bolje, a to kaj smo na vagi celu zemlju skor prevrnuli, nikom niš. Kaj da o zemlji neko drugi brine. A ne vidimo, da nam se već pomalo vraća. A sad nekaj dost zanimljivo. Borili smo se protiv bolesti. Stvarali uvjete sterilne, okolinom i stanjem u sebi medikamentima. Organizam je od pamtivjeka razvijao otpornosti, a sada smo se u taj posel upleli, da bi sve to na brzinu osigurali. Sada se dešava da nam imuniteti zamiru po prirodi. Organizmi su dobili saveznika i sada se uljenili. A saveznik je čovjek i njegovo ogranićeno znanje. To kad pogledam se prestrašim, kaj su to ljudi napravili. Išlo se hametice u to s nekom slikom velike sigurnosti, a kaj se događa? Razmšljam samo, najte odmah protiv. Nisam ja protiv da nam dobro bu, al gledam tu vagu v nam, a i vagu svega, kajti sve je ne vagi. Tak si ja mislim kak bi trebal doktoru iti. Su mi rekli da sam šečeraš. Su me registrirali po svojim tablicama još 1990. U početku sam se rihtal, tak da su me i hvalili, kak se za mene ne treba bojati, jer sam precizan i poštivam to kaj su mi rekli. Sam si vadil krv za samomerenje. Pisal sam si tablice. Razmišlal, kak bum mrel, ak nebum pazil. Mi se činilo kak nebu dobro i to me činilo neraspoloženim. Malo po malo meril sam manje. Doktori su rekli, da je OK. Dali su mi tablete piti, a ja ih još i danas pijem. Razmišlal sam o životu. Pomalo sam prestal iti na kontrole, a i sam se prestal kontrolirati. Prije oko pet let sam htel se naručit na kontrolu, a oni meni da dojdem na kontrolu za devet meseci, jer nisam bil redovit. Pa, lepo, baš bi me trebali naručiti prije da vide, kaj se nis kontroliral. Odustal sam. Kad mi neko tak veli ja baš neću, pa makar .... Prijavil sam se na kontrolu vu drugu bolnicu. Tam su me odmah prijeli i dali na kontrole. Okulista mi je onda rekel, ak se nebum kontroliral da bum za godinu dana slep. Je prošlo letih, nis se kontroliral i još vidim. Hteli su me splašiti, da bi na kontrole išel. Sam si razmišlal o svemu. Nekak vidim sve to skupa. Da bi sad ja živel v strahu, da bu mi ovak il onak. Vu Bogeka se ufam i nebi štel nikaj prek Njegove volje. Znam i za vagu o kojoj sam pripovedal. Nebi štel na krive strane nikaj deti. A Bogek dragi, ono kaj od Tebe mi bu, primil bum s ljubavlju. Bi neko rekel, da sam zatucan. Morti i jesam, al vu ovi ludi ringišpil ja ipal nebi. I tak veliju da sam šečeraš, a oni koji me znaju veliju: 'Nisi ti nikakvi šečeraš. Zdraviji si od svih nas ovde.' Znam ja da oni to tak vidiju, al znam da pri meni ima ipak jedna gušterača, kaj pomalo probleme ima. Moja je i volim ju. Bumo ona i ja još dost toga spelali. Znam, da nesmem cukor z žlicom jesti. Znam da nesmem jako slatko. Tu i tam malo zemem i mojoj gušterači odmah to i velim, a ona to nekak oseti. Tu i tam je poslušam i velim: 'Ne hvala.' Štel bi reči da je u životu ljubav najvažnija. Di ljubavi nema mogu sva bogatstva biti bespredmetna. Oni kaj imaju, nekak to ne vidiju. Nigdo ni beskonačan. To ni ne postoji u životu. Tu je sve nekak z početkom i krajem. Ljubav je ta kaj nam širinu daje. Ona prelazi granice materijalnoga. Ona nas čini ljudima cjeline života. Ona nas vodi Istini života. I najte se srditi, ak vam po ljubavi nekaj nejde kak ste šteli. Ste malo fulali, kaj v ljubavi se daruje, a darivanje ne znači obvezu vraćanja. To ni trgovina. Sam se baš zalaufal, a skor bu 15:30. Žurim se doma, kaj moram vu jenu od goričkih škola s decom se zanimati kamenčićima. Kaj bi rekli da me nema? Pa bum za sada završil. Dal sam malo štofa za gruntanje. Prijateli, naravno tu mislim na sve prijatelice i prijatele, Vas sve pozdravlam i nadasve volim Vaš Mladen |
Sretan ti rođendan, kćeri moja
- 14:50 -
Komentari (18) -
Isprintaj -
#
Neka ti je sretan rođendan Sanja, kćeri moja. U tebe vas je sada dvoje. Ti i mali Lucijano, koji još svijeta ne gleda. Tu je i mala Leonica, što veseli se dedi i njene priče, što još nisu riječi, već nešto što želi se reči. Koliko radosti u nevještosti toj. Eto, i ovdje, stari će javno poželjeti ti sreču i zdravlje i sretan porod za tri mjeseca. A mi ćemo se i dalje redovno viđati, ali ovo je s posvetom i neka se zna. Stari |
Žalovanja naša
- 15:18 -
Komentari (10) -
Isprintaj -
#
I kao da vremena imam nešto. Prolaze misli prostorima nekim u dubini gdje korjeni su doživljaja mojih. Usnulih želja i nadanja mladosti prošle. Davnine neke, što svijetu pripisati bi mogao. Zar snovima da to zovem. Nije se bilo. Nije se htjelo. Nije se moglo. Bilo je nešto nespremno biti. Bilo je kao da je bilo, a nikada postalo. Jest nešto čega nema. Jest nešto što nikada nije bilo, kao ni tada kada je kao trebalo biti. Što to ne bijaše? I putujem dubinama nepostojanja. Svijet je to osjećaje što rađa, osjećaje neobjašnjive, bez potpore svijeta događanja. I kao da žalim za nečim što ljubav je nedoživljena. Za nečim čega nema, a nije ni bilo, a tu je u tragovima stvarnim. Sjećanje jest na nešto čega bilo nije. Zar pamti se i ništa kao nešto? Kao da postalo je i ono što se htjelo, ono što su želje bile. Kao stvarno pamćeno, tek po željama je. I počinju tako često neka stanja duha, što korjene ima tamo u ničemu, a ipak stvarnom. Orao sam i kopao pamćenjima svojim. Tvorac sam izmišljene prošlosti svoje i nijansi njenih. Uranjam i ronim. Susrećem prošlost i prepoznajem treperenja sadašnjosti, jer bilo je da nije bilo, a biti je kao moglo. Jel slučaj htio tako? I evo me ovdje, tu i sada. Lupam tastaturom slijedeći osjećaje svoje. Pratim put u ishodišta njihova. Nalazim ono nešto u ćemu sam žalio, a ta žal još kao jak izraz čeka. Čeka da krene, jer ona najteže odlazi. Žalovanja naša, vi najbolji ste nam prijatelji. Draga moja, čekaš me da te primjetim. Znam nije te htjelo, nije se dogodilo. Otišla si ovamo i čekaš u nadi, a vrijeme je prošlo i nije već kao što je bilo. Puno toga izmjenilo se. Dođi draga moja neutažena željo. Isplaći se. Daruj se svijetu. Kaži tko si. Nemoći svojom te stvorih il tek te pripisah njoj. Ti si draga moja meni svijet pokazala. Svijet u kojem i ti nastade. Svijet u kojem misli i želje čine što i kako mogu. Ne žaluj. I ti si stvarna, žalosti moja. Krenulo se putem u života dalje. E, i nisi sama. Tu uz tebe toliko drugih žalosti čeka. Prepoznajem to i u vama prijatelji moji. Toliko toga odložismo za neka vremena u nadi. Toliko toga ne mogasmo odbaciti, već pohranismo tamo u dubine. I usvemu živimo tek na površini. Tamo je to gdje se može i gdje bude. Možda i nije to to što se htijelo. Možda će biti. Pričekati valja. Dragi moji, želje su želje. Mi ih sami rađamo viđenjem poi svijetu kako ga vidjeti možemo. Nismo savšeni u smislu savršenstva. Savršeni smo tek kao ljudi sa greškama svojim. Znajmo da ne možemo sve i čemu stvarati ono što ne može se. Zar ćemo sve to u one dubine. U vama su i vas čekaju. Priđite im s ljubavlju. One su kao djeca vaša i bez vas ne mogu. I trežih taj svijet gdje žalosti ne nastaju. I tražih mjesto i načine sreće. Vidjeh svijet što samo mogućnosti tvore. Shvatih da svijet je to stvarnosti. U njemu želje nisu tek što se prohtje, tek što se čini. Svijet je to gdje se daruje. Svijet je to radosti. Dođite drage moje, da zajedno shvatimo tko smo. Majčice moja, tatek moj, sestrice moja, prijatelji dragi što vas već nema u tugu ušli ste mi. Ne razumijeh svijet i djela po njemu. Nestali ste kao čimbenici po sebi u njemu. Ljubavlju vam se obraćam u ishodištima svojim, tamo u prostorima gdje samo duša može. Hvala vam za dijelove života moga. Svi smo dio svijeta istoga. Zadržati vrijeme, mogu li? Ljepote što mi život krasiše oišle su u sjećanja. Zadržati vrijeme, mogu li? Gospode u nene je još žalosti što mjesto čekaju u svijetu po Tebi. Duša mi već nazire puteve slobode i za njih. Po meni su i ne odbacujem ih. Kako ih stvorih dati ću nim i puta i zajedno samnom. Vidim sve bolje tko sam. I idem tako kao skupina neka. Zagrljeni i stvarni, a tek ja sam. Puno toga doživjeh raznih stanja sebe spram toga. Priznajem ih po svijetu u kojem jesam upravo takav. Nisam znao često što činim i griješih. Ranio sam dušu svoju namjerom da je sačuvam. Nisam znao, a nisam htio drugima bol zadavati. Neka jer ono kod njih sada riješiti nebi mogao. Ne barem lako. Ovo sa sobom ću uz pomoć tvoju Gospode staviti na svoje. Svijet je to po Tebi, a tek ću sviješću činit, jer biti će po Tvome. Prijatelji dragi opet trenutke duše svoje prikazah. Misao je htijela tome biti. A žalosti se najbolje pamte, jer one ustrajno čekaju rješenja svoja. U sreče tako nije osim ako za njome ne žalujete. Tako to činimo. Dajmo radosti šansu, a ona je u svijetu stvarnom po Gospodu. U svijetu je to koji stvarno postoji. Srdačan pozdrav prijatelji moji i volim Vas Vaš Mladen |
Čudno je .....
- 12:21 -
Komentari (9) -
Isprintaj -
#
Čudno je kako sve to nekako bude. Često čovjek izlaza ne vidi. Svijet se ruši. Panika. 'Šta sam to učinio', često je pitanje sebi samome. 'Ne valja ovo', zaključak je čest. Bude situacija teških, naizgled bezizlaznih. Desi se da svijet tako dalje ne može. Izlaza kao da nema. Čudno, da ali po nama samima. Bilo je i meni situacija teških. Meni bezizlaznih po viđenju mome tada. Danas, eto, sjedim, i živ put svoj nastavljam. Sve je nekud išlo i načinima što i ne vidjeh ih. Reklo bi se: 'Teško je bilo i bolno.' Velike vrijednosti života jake utiske ostavljaju. Duboki tragovi bolni su. Čudno je, al i nije. Vjerni slici u nama vidimo i doživljavamo svijet. Ali nije sve to, jer stvarnost sliku remeti i mijenja. A stvarnost, na svoj način, ugrađujemo. Tumačimo je po svome. I takovu je proglašujemo viđenjem i znanjem svojim. 'To je to.', kažemo. Kao da je to što vidimo i znamo ono što stvarno je. Stvarno je ipak samo to da mi to tako vidimo. I opet otvaramo vrata novim krivim viđenjima, proglašenjem stvarnosti onim što mi od nje vidimo. Čudno je kakav je svijet moj. Svijet po meni. Svijet koji vidim, a ne onaj kojega gledam. Gledati i vidjeti nije isto. Načini kojima stvaram viđenja svoja, načini su po mom načinu postojanja. Vidjeti jest slika; jest nešto u nama; jest utisak.... Kao da svijet svoj u sebi nosimo. On nam je osnova naših prosudbi. On nam je osnova gradnje i stvaranja. Čudno je kako mislimo da ono što mislimo tako jest, a jest tako da mislimo da tako jest. Svijete moj što li si? Misaona tvorba osnovom onoga što mogu doživjeti, što mogu u nekoj interakciji dokučiti. Zapitam se: 'Imali nešto tu pored, što čeka red svoj, a nemam uobičajenih načina osjetiti postojanje toga. Jesam li površan zbog toga?' Toliko praznina na mjestima gdje osjećam da toliko toga ima. Taj osjećaj je kao sumnja u svoje moći. Kao da pitam onoga sebe, koji stvarno jesam i ne tek po mislima svojim o sebi. Mladene, imenom, tko si? Čime u čemu? Čudno je to, a svijet se rušiti zna. Koji svijet? Zar to je onaj što po meni jest, što po mislima mojima jest? Ruši se valjda nešto što stvoreno je s toliko propusta i rupa. Nešto što nije do viđenje svijeta po meni i moćima mojim. Ruši se svijet. Koji? Kakav? Čudno, zar ne? To je to? Ne, nije to to! Ne ruši se ono što mislim, već se ruši izmišljeno. I bilo je situacija bezizlaznih, a izlaza je uvijek bilo. Izlaza, ne po meni, već tako po nećemu. I pitam se što onda jest moj sud? Moj sud je tako nešto od misli mojih u nečem što po mislima i moćima mojim jest, ovdje dostupno prosuđivanju mome. I ne samo mome, već i braće moje, što su poput mene. Braće što imaju iste sustave djelovanja, ali svak po svome putem ide. Prioriteta raznih. Zaključaka raznih. Viđenja raznih. Čudno je kako smo jednaki, a tako različiti. I sve to u svijetu jednom; u svijetu kojim jesmo, a kojega ne vidimo. Ne onakovim kakav je, već kako ga vidjeti možemo. A ja se pitam, jer takav jesam: 'Svijete tebe tražim, mada znam da ovakav ne mogu vidjeti te.' Usvojivši viđenje svoje nemoći, otvaram puteve nove. Nije ovaj svijet u života takav, jer život jest put. Životom se mijenja ono u čemu moći su naše. Od malena mijenjao sam se, jer ušao sam u postojanje po vremenu. Tako jest, da bih izreči mogao, jer vrijeme nije do misaona tvorba. I kada mjerite i uspoređujete prolaznost vremena, to tek je da bi mogli neku istost nači kojom bi sudili o viđenju svome. Čudno je s tim moćima, što nas čine takovima. I kao da se mijenjati mogu. Mijenjamo se uvijek iz trena u tren. Mijenjaju se slike. Kada već slutim i osjećam postojanje nećega što ne vidim, što nebi upor učinio u smjeri viđenja toga. A gledati, kako? Gledati, što? Zar zamišljenim određenjem toga? Kako odrediti nešto, što vidjeti ne možeš? Ne odrediti treba, već krenuti od nemoći svoje, ali ne odustankom, već namjerom drugom. Svijete ovdje sam. Po Tebi i Tebi. I neću se promjeniti namjerom svojom, već moćima Tvojim, jer po Tebi jesam. Tek odluku donosim da neću sprećavati djelovanje Tvoje. Ustvari, da i želim nebi moći mogao, ali otvoriti putu prostor jest korak u svijesti mojoj. I pitam se koliko ustvari 'mojoj'. Čudno je viđenje ovo. Pa zar da onda mislim kako su ovo problemi neki bitni. Jesti, imati, spavati, hodati..... I zbiva mi se i dalje put što u materijalnom smislu ide slobodi mojoj. Uskoro vjerojatno više ništa imati neću. Igledati će kao da imam problema, ali sve to je po tome koliko se prihvati. Zraka će biti, hrane tu i tamo. Brine me jedino mišljenje voljenih mojih. Kako će oni sa svime ovim? Ljudi viđenja po svijetovima, kakovih ih vide, stvaraju strukture u kojima je obveza poštivanja viđenja njihovih. Postoji dozvoljeno i nedozvoljeno. Postoji razlog po viđenju. Pitam se koliko bi dugo mogao bez hrane? Koliko mi ustvari treba za život u balansu? Što znači biti u svijetu? Prelaz mi se ionako bliži. Tražim i kao da ću naći prelaz u kojem nema točke prelaza. Kao da ću biti i tu i tamo. Znam da Svijet jest jedan i u njemu granica nema. Čemu ih onda stvarati ili čak i zamišljati. Čudno je, a i nije, da život jest jedan. Tek kao u vremenu nekom postoji po mislima i viđenju, netko. Ovdje u mene jest netko tko Vas pozdravlja i voli, a prepoznaje se još uvijek Mladen imenom. Sretan sam, da nebi pomislili što drugo :) Tek blagoslov svima na putu spoznaje |
Lud? Ma, ne, bloger!!!
- 10:11 -
Komentari (18) -
Isprintaj -
#
Nedjelja je nevečer. Vani snijeg pada. Mečava. Došao sam prijatelju Marijanu u Zagreb na internet. Tako skoro svake subote, a i pokoju nedjelju kao i ovaj puta. Ima on Max adsl i kaže: 'Dođi kod mene. Možeš cijeli dan biti na internetu. Mene to ništa ne košta.' A teško žabu u vodu natjerati. I evo me. Visim na compu od 15 sati, a sada je već 20. Igrao sam na Dragon serveru dopisno natjecanje u gou za Jadransku dopisnu go ligu. Ima nas tamo iz Italije, Slovenije, Bosne, Srbije, a i nas iz Hrvatske. Ipak najvažnije zbog čega sam na internetu je blog. Prvo sam Marijanu podesio screen seaver. Znao mu se zblesirati comp, ako neko vrijeme nema rada na njemu i bila je sumnja baš na to. Podesio sam uključivanje na veći vremenski razmak. Stavio sam mu na kraju 60 minuta, što je i sam tražio, te stavio nešto lijepše od prethodnoga. Tko zna u čemu je bila baga, pa si mislim da je dobro što više stvari izmjeniti. Ako piknem u ono što nije OK, zblesirati će se comp odmah, pa će se znati gdje je frka. Sve je prošlo OK i mislim da će tako i ostati. Valjda. Idem na blog, ali tamo 'This page cannot be displayed'. Ja, kao nevjerni Toma, odmah na tražilicu. Da barem ima neka front-page na toj adresi, na kojoj bi bila samo obavijet o čemu se radi. Nemam pojma kada će proraditi i što se zbiva, a ja bi najmanje tri posta postavio. Dva na 'Go-misaona igra', a jedan ovaj ovdje. Frišku figu. Sve sam uredno pripremio u wordu i spreman sam na copy – past u blogeditor. Odlazim opet na Drgaon Go Server i odigram po koji potez, ali nije to to. Treba mi blog. Kao da mi nedostaje važan dio tijela. Jesam li ja to ovisnik? Pa, još ne drhtim. Valjda je još sve u redu. Ne pričam sam sa sobom, ali misli su različite. Marijan je u drugoj prostoriji i gleda TV, a ja sam sam. Stvarno sam, jer blog ne radi. Moram ostati racionalan. Moram se kontrolirati. Puštam misli 'na pašu'. Idem pisati ovaj post. Ovako ću ipak biti u nekoj fiktivnoj komunikaciji. Povrata neće biti, ali ću si zamišljati. Ionako sam tip imaginiranja. To je kao da ste tu, a nema vas 'ni u panju'. Kao da ustvari mogu sve sam, tek misao kao da ste tu mi je dovoljna. Nije li to neko čudno i pomalo neprirodno stanje? Hm? Nisam li ja to krenuo u neki svoj izmišljeni svijet? Škvadro, komuniciram li ja to sa vama? Stavljam neka slova u slijedu nekom, a vi ih takove i nalazite. Ja si mislim da ste tamo vi, a netko je tamo. Ja kažem vi i zamišljam vas. Pa kakovi ste kada vas ne vidim? A znam vas, koji mi dolazite na blog. Već vam reakcije poznajem. Naravno, slovima. Igramo se. Pišemo i razmišljamo. Nudimo jedni drugima misli i njima osjećaje. Zanosimo se, kako tko. Uživljavamo se. Netko daje sebe, a netko traži za sebe. Ima ih koji se zafrkavaju, a neki sasma ozbiljni. Pišem, i mislim što češ ti o tome misliti. Čekam da vidim što ti pišeš kod sebe. I sve tako u isčekivanju nekom, a blog ne radi. Kada će već jednom? A vani snijeg. Pada bez prestanka. Izgleda, sve jače. Trebati ću do Gorice, a kakav će promet biti. Autobusi će valjda uredno ili malo sporije. Morati ću ranije krenuti od Marijana. Sutra ujutro je posao. Da, posao, a meni to znači i blog pored ostaloga. Od kako sam došao na blog, volim ići na posao. Odradim ono što treba i odmah na blog-window. Imam svoj neki novi svijet. Ovdje govorim i ponetko me čuje. U stvarnom svijetu, da govorim ovako neobavezno, sam od sebe, mislili bi ljudi okruženja mog, da samnom nešto nije u redu. Ovako pričam li pričam. Lud? Ma, ne, bloger!!! E, blogeri moji dragi, prijatelji moji, jesmo li našli ventil? U životu svega doživjeh. Nosim ožiljke razne. Rane zacjeljuju kako mogu. Radost, ako ide, ide. Često nemam s kime radost podjeliti. Sada je to nešto drugo. Ja imam vas. Jeste li svijesni toga? Da, Vas. I volim Vas. Možda Vam je svejedno, ali ja to ne vidim. Zar nije divno biti bloger i imati svoj blog! I sada za kraj Vas lijepo pozdravljam. Voli Vas Vaš Mladen A blog je proradil u utorak prije podne. |
|
Pitam se
I ne das joj se. (Katya 03.03.2006. 21:51) @alkion - bilo je u me more misli. sve jedna drugu prekrivala novim viđenjima. sve su imale neke razloge, pa maka meni i ne izgledalo tako. i sve bijaše sa smislom nekim. sada već pomalo vidim već i drugačije no ranije. Jedan je život koji mi svaki na svoj način doživljavamo (iz svoga kuta). sve je u balansu, mada nama to ne izgleda tako, jer smo i sami u njega uračunati. kada otpustiš to svoje vidiš balans bolje. I tebi svo dobro :) @Katya - Motala me misao željama često, ali i vidjeh to već dugo. Stati bez želja i nije život. Vidim i stojim. Svijet kao da prolazi. Nije da ne živim. Ne srljam, bar mi se tako čini. Kada se otpusti moje - tvoje, sve je nekako lakše, ali srce to ne razumije. Navikne. Tu je negdje ono u dubinama. Često kažem nije ovo svijet za mene po činima nekim. Tako me i ona slika na tvom blogu otjerala. U Gospoda je ipak za sve mjesta. Tebi želim ljubav i sreču, jer to je ono što u srcu nosiš. :) (Mladen 04.03.2006. 18:21) Ja to ne mogu
- 10:48 - Komentari (40) - Isprintaj - # @chewbakkka - Nofci jesu nofci, al zabluda je misliti da su nešto više od toga, a svijet za njima ide. Pitam se kuda? (Mladen 01.03.2006. 11:39) ali nisam u potpunosti shvatila komentar na moj blog......sjećanja žive u meni i neću im dati da zamru...... (i 01.03.2006. 14:10) @kašeta - a ja odmah odjuril kod tebe, da te vratim, kaj sam mislil da si odjurela. Kad si ti bila tu kod merne, ja sam bil pri tebi. :))) (Mladen 01.03.2006. 14:15) @gamer_15 - Ne mogu shvatiti što to je da ga navodi na takovo djelovanje. Si vidio tekst koji je ostavio? Ja sam ga zbrisao, jer ga je grizno i čitati, da ga ljudi ne vide. (Mladen 02.03.2006. 07:36) @gamer_15 - Vidimo se na subotnjem turniru u Gorici. Bok :) (Mladen 02.03.2006. 15:30) Tebi pusa i pozdrav (Katya 02.03.2006. 21:23) @i-tratincica - a ipak mi se najviše dopada ono o tuljanima i o njihovim nekim razmišljanjima. ima u ovome svijetu više duša nego što mislimo, a ipak je to sve samo jedna za sve nas. @kazzoo - ako dođeš drugi put dođi na turnir. igra se svake subote, ako nismo negde na nekom turniru vani. nekaj o gou već znaš, koliko znam. @Katya - Lijepo mi je vidjeti te ovdje. Sve je za neko dobro. Pusa i tebi ..... :) (Mladen 03.03.2006. 07:36) @poetesa - Misao naša i djelovanje naše jest, što i riječ djelovanje kaže, dijelom u istini nam jednoj. Ispravno je stoga vjeru svoju podariti onom koji po istini jest i po kojem i mi jesmo. Zamisli kolika je ljubav ta u kojoj svi mi jesmo. U trenucima koji me nastoje odvući putevima misli i želja snagu nalazim u istini. Život moj Njegovo je dijelo i stoga sve u životu jest s ljubavlju, samo ponetko još ne vidi i ne razumije. Upućujem svoje, ono nešto, prosvjetljenju svijeta. Hvala na javljanju i podršci. :) (Mladen 03.03.2006. 11:09) Mislima u tišini .....
- 22:29 - Komentari (15) - Isprintaj - # Kod mene lazne slike...kad se volim igrati bojama...!:( (Katya 27.02.2006. 20:48) @zmajka - koji put pokoji potok dobro dojde, a koji put ga vreme donese pa opere i ponekaj dobroga. Dopbro mi došla na blog i nadam se da ti bude zanimljivo. Pretprošli vikend sam bio u Rijeci. Vidim u tvom blogu da si odande. Pozdrav :) ( 28.02.2006. 18:15) Vrijeme je za novi post, jer tako osjećam
- 11:52 - Komentari (14) - Isprintaj - # @izgubljena - trudim se iskazivati istinu istinom. Neka vedrina uđe u duh tvoj i neka sazrijevaju plodovi sreče. (Mladen 23.02.2006. 13:31) @kašeta - Meni sve to od nekam dojde. Sam sam sebi rekel da nebi štel svetu i istini smetat zabludama svojim i naj se svet dogaja. Je i negdar bilo i je onih kaj tak delaju. Su mi to kak braća. Zapraf ih ni neznam ovak normalno. Sam elektrotehničar, pa nis učen na tu stranu. Nis ni v crkvu išel, al osetim nekaj tu u sebi i sve se manje odupirem. Puštam nek ide kaj hoće ići. Ima nekaj kaj tak lepo govori. Red riječi koji ističe ono bitno. I nije svejedno gdje glagola deneš, a gdje ime stvari il ono nešto kaj ni imane nema. Među riječima ima neke vrijednosti kojima je lakše i lijepše baš tu kam se same smestiti trebaju, a tam treba biti za njih dobrop mjesto. Riječi same pokazuju gdje im je najbolje mijesti. Kak sam rekel samo nesmijem smetati. Ha, ha, ni život to kaj mi na silu mislimo. Slobodna misao puno više i lijepše govori. Sva sreća kaj nisam školovan. Bar mogu slobodno misliti. Kaše Svo ti dobro :) (Mladen 23.02.2006. 14:20) P.S. osoba koja vas je vrijeđala zove se Matija Rodić. I inače mu je potreba vrijeđati i go i Vas. Slažem se da ima problema s mozgom POZDRAV (gamer_15 24.02.2006. 22:33) @alkion - Kužimo se. Razmišljam si i ja o tome. nekak sam i ja skroz slobodan na blogu. Ima ovdje divnih ljudi. @gamer_15 - Toga Matiju ja ustvari niti neznam. Ako što ne poduzmne uskoro će imati ozbiljnijih problema sa zdravljem. @Katya - Dugo te nije bilo. Rakoh: 'Što se zbiva?' Izgleda da je ipak sve OK koliko vidjeh. Tako lijepo pisano da se uživim kao da sam ja. Neka vam je sa srečom. :) (Mladen 26.02.2006. 16:25) Polahko si zbirem
@i-tratincica - čul sam nekaj da furaju neke bumbare iz uvoza koji se uopće ne razmnožavaju kak bi ih se stalno trebalo kupovati. Neznam jel to točno, ali zvuči strašno. Strašno je kad ljudski um radi bez srca. (Mladen 23.02.2006. 12:11) |
Sjedim. Ruke prekrižene na prsima. Pogled smiren naprijed. Predamnom slika u kojoj sam u stalnom pokretu. Pokretu mislima. 
Primjetio sam kako skoro svaki drugi dan postavim novi post u ovom blogu. Zapitah se: 'Koji razlozi su tome?' 
I nekad je nekaj bilo kaj je sve ovo napravilo tak kak je. Su nekad neki raniji ljudi živeli i hteli nekaj kaj im se trebalo delati. Su nekak živote svoje spelali i za sobom svega ostavili kaj su napravili. Smo tak došli i mi na svet. Svet kaj je takav i po njima i po njihovom kaj su napravili. I se pitam sad. Kaj to je i zakaj ja baš tak nekak nekaj želim i zakaj baš tak mi je. Gledam i mislim, kak da je to prvi put na svetu, kak da nigdar nikom tak bilo ni. A su milioni leta prešli, a i tolko toga bilo, da si ni zmisliti nemrem kak je to puno bilo.