10 dana divljine
17.12.2005., subota
PAPIR
majka je rekla da ne budem tuzna.i ja sam pokusala ne biti tuzna, pokusala obrisati suze, nakon 4 dana. no, i dalje ne mogu prestati plakati. bez razloga. 4 dana. ne mogu ne biti tuzna, kad ne znam zasto uopce jesam. pa odlazim do kupaonice. i placem na hladnim plocicama. i kad tipkam, placem. i suze padaju na tipkovnicu i smetaju mi, ali ne obazirem se. namjerno. placem i kad svi gledaju tv, a ja sam im okrenuta ledjima i zurim u smedju kozu kauca na kojem lezim. i placem u krevetu u svojoj sobi. placem potajice kad ispijam kuhano vino vani, brzo brisem tragove, ali ne mogu sakriti oci. znate, tesko je sakriti oci kad su stavljene bas posred lica. i sutra idem u bec. pitam se hocu il plakati na autobusu. na ulicama. hocu li to moci sakriti. hocu li ispijati punc u koji ce biti umocene moje slane neobjasnjive suze. ali bez brige. vjerojatno imam razlog za plakanje. samo, ne mogu se sjetiti koji. i trazim bezveze zagrljaj od okoline. kad je jasno da ne treba da budem tuzna. samo rola wc papira i koji rupcic. dovoljno da shvatim da jos nikad nisam toliko iskreno plakala. |
