majka je rekla da ne budem tuzna.
i ja sam pokusala ne biti tuzna,
pokusala obrisati suze,
nakon 4 dana.
no, i dalje ne mogu prestati plakati.
bez razloga.
4 dana. ne mogu ne biti tuzna, kad ne znam zasto uopce jesam.
pa odlazim do kupaonice. i placem na hladnim plocicama.
i kad tipkam, placem. i suze padaju na tipkovnicu i smetaju mi, ali ne obazirem se.
namjerno.
placem i kad svi gledaju tv, a ja sam im okrenuta ledjima i zurim u smedju kozu kauca na kojem lezim.
i placem u krevetu u svojoj sobi.
placem potajice kad ispijam kuhano vino vani, brzo brisem tragove, ali ne mogu sakriti oci.
znate, tesko je sakriti oci kad su stavljene bas posred lica.
i sutra idem u bec. pitam se hocu il plakati na autobusu. na ulicama.
hocu li to moci sakriti.
hocu li ispijati punc u koji ce biti umocene moje slane neobjasnjive suze.
ali bez brige. vjerojatno imam razlog za plakanje.
samo, ne mogu se sjetiti koji.
i trazim bezveze zagrljaj od okoline.
kad je jasno da ne treba da budem tuzna.
samo rola wc papira i koji rupcic. dovoljno da shvatim da jos nikad nisam toliko iskreno plakala.
Post je objavljen 17.12.2005. u 22:49 sati.