NE PRIČATI TOLIKO O BOLESTI KOJA JE PROŠLA!
svima otkucava sat njihovih života...
2014. - obilježena bolestima, dijagnostičkim pretragama po bolnicama i skupim privatnim ordinacijama
- ne pišem o tim danima, ne pišem o tim bolestima, ne vraćam se na te teške dane te godine, hvala Bogu da su iza nas, ali zdravlje je krhko i bolest kao Damoklov mač stoji iznad naših glava, ali je ne spominjemo, ne prizivam je, ne pišem o njoj pjesme niti priče, ne skupljam bodove od nikoga u ime toga, jer spominjanjem bolesti joj se daje snaga i ona se onda vraća
živi se kao da je nikad nije ni bilo i kao da je ni nema, ali se pazi i - ne spominjem je nikada!!!!
2015. - obilježena čudnim ljudima oko nas
- ne pišem ni o tim čudnim ljudima oko nas, napisala sam jedan članak o Zuji, jednoj susjedi, epilog je - ona je završila u bolnici sa moždanim udarom, spasila ju je moja Maša koja se uznemirila, jer je čula zazivanje, ja nisam čula zbog TV-a koji je bio glasniji, nego inače...zvala sam hitnu i te subote je završila odmah u bolnici, nitko iz zgrade nije zvao da pita kako je, zvala sam 2 puta, rekli su da je puno bolje, polako hoda, očekuju da će uskoro kući
život je nepredvidljiv - onaj koga proklinjemo može nam spasiti život, a ona je proklinjala Mašu, jer je Maša živa, razigrana, smetala joj je jedino moja Maša od svih 8 pasa koji žive u zgradi
nije li život čudan?
2016. - još traje, obilježena egzistencijalnim strahovima, lošim financijama, nadam se da će to prestati
očekujem bolje...
