mehaginakci

ponedjeljak, 17.05.2021.

Nin

Pričao mi ribar. U tom Ninu. Ja mu prišla da slikam sardine što je upecao.

A jesan se ja bia zajubija u jednu Bosanku. Sićam se dobro, znaš to je bia davno, ka san bija mlad. Ona doša ovdi u Nin, lipa, mlada, visoka, zgodna,taku kosu ko u te imala...i ja se zajubim u nju. Ja sam nju posli tri dana pita da se uda za me, a ona mi rekne ne more ona ostavit svoje Sarajevo! A ona doša iz Sarajeva sa fićom. Ona i njena prijatelica. Ode ti ona ća i mi se dopisivali. Šalje ona meni pismo da ja dodjem tam u Sarajevo, kaže zajubicu se i u taj grad. Odem ti ja tam u to Sarajevo , aj mislia sam možda i bude tako , nikad ne znaš ća te privuče. Doša ja tamo, a ko da san s Marsa pao, sve brda okolo, nešto mi ništa nije kako triba.A pitan ja nju a di ću pecat. Kaže ona meni eto ti Miljacka. A Gospe ti koja Miljacka, pa to nije ni p od potoka, ne mogu virovat da u Sarjevu nemam di da pecam. Otišo sam ja negdi tu blizu da pecam, al nije to to, nije to more, to je rijeka, a to su dva svita različita. Nemerem ja bez svoje mreže i udice , a bez mora nikako. Ja sam to njoj i reka. A onda san vidia da se i ona ko u mene zajubija, al dzaba sve, ja bez svog mora nisan moga. A ti reče da si iz Posavine, je li....a ja san negdi čita il san čua ne sićam se sad, da je tu bilo more. Davno nekad. Ne znan kako ti, al' ja bez mora ne mogu. Ostavia sam Sarajku, nako lipu, još me i zavolila i sićam se plakala je, al ja sam više volia svoje more, a ona nije htjela amo. Nije mogla ostavit mater svoju, a ja nisam moga ostavit more...i eto ja nju nikad nisan zaboravia. I neću nikad...

Nin, ljeta gospodnjeg 2012.