Mehagina kći https://blog.dnevnik.hr/mehaginakci

subota, 12.09.2020.

Zato je u životu avantura pravilo

U planinarenju postoji jedno pravilo: idi obilježenim stazama zbog svoje sigurnosti. U slučaju da probaš sam da istražuješ staze, idi onim stazama koje su već postojeće, a ako nema ni njih, onda slijedi svoju logiku i razum pa šta bude. Bez obzira na data planinarska pravila, ono što nekom govori logika i razum, ne govori drugom, još ako se to razmišljanje razilazi u grupi koja istražuje puteve, onda svako ode svojim putem.

Ja sam danas sa jednom planinarkom ponovo išla na planinu Smetovi. O toj planini već sam pisala na blogu. Neću o planini, nego o tome kako sam izgubila drugaricu planinarku, a ona mene. Na kraju nismo se ni tražile, svaka se vratila svojoj kući bez traženja.

Neki putevi mogu da ti budu dobro poznati, da se zakuneš da po mraku možeš doći do cilja, ali avaj, kad se desi nešto nepredviđeno, onda svaka tvoja zakletva pada u vodu. Izgubiti se na jednoj ovako pitomoj planini je rijetkost, u biti, ti se tu ne možeš izgubiti...i ne možeš, ali izgubiti drugaricu i ona tebe je prava avantura.

To se desilo na jednom brdu na vrhu Smetova, kad smo procjenile da bi mogle preko jedne livade pa kroz šumu. Kad sam došla do šume, moja logika je procjenila da trebam tražiti šumski put da uđem u šumu. Logika moje saputnice planinarke je procjenila da treba da se probija kroz šiblje i sama krči put. Nije loše ni to, al nije pametno ljeti zbog zmija. Na toj lokaciji poskoci vole da obitavaju, ima tu puno stijena. Bez obzira na moje negodovanje, planinarka je otišla krčiti put, a ja sam otišla tražiti drugi-bolji-pregledniji-normalniji put iliti koziju stazu. U tom svemu ona je nestala, pojela je zlašuma, a ja sam ostala tu gdje i jesam. Nakon nekog vremena odlučila sam da se vratim (kako meni moja logika govori) nekih 3 km natrag do asfalta koji je prometan. No, ni to nije bilo lako. Morala sam čekati pastira da prođe sa stadom ovaca i psima da me ne bi napali i raščerupali k'o kokoš. Sačekala. Lutala tražeći drugi put, drugi izlaz do asfalta, ali ništa. Telefon se već ugasio. Ako me vepar ubije, neće niko znat gdje sam ha ha ha.

Nakon obilaženja, umorna, izmrcvarena, iznervirana (mogu slobodno reći da čovjeka više umori psiha u ovakvim situacijama, nego hodanje), nekako sam dospjela na asfalt. Naravno tu je bilo mnogo ljudi, izletnika, auta.....one gužve koju ni jedan normalan planinar ne voli, ali gle, meni je baš ovakva gužva zatrebala. Krenula sam asfaltom, imajući u vidu raniju informaciju za buseve koji polaze iz sela Peševići prema gradu. Računala sam baš na taj bus oko 4. Na izmaku snage, jednostavno nisam mogla dalje, iscjeđena, gladna, žedna....nakon 20 pređenih km, morala sam tražiti pomoć da se natrag vratim nekim prijevoznim sredstvom. Na nekakvoj stanici čekala sam bus....čekala...čekala....čekala...i čekala. Nakon 1 sat čekanja odlučim da nastavim put. Ostalo mi je jos nekih 5-6 km do grada, ali znala sam do konačnog cilja, na 2 lokacije imam 2 opasnosti. Jedna je zona gdje je čopor kerova koji napadaju sve što prođe, a druga je zona gdje se viđa neki ludak koji tu hoda gore-dole. Eh, ako to prođem, ja sam na konju. Sa jednom kamenčurom u ruci nastavila sam put, pa šta bude! Moja logika mi je govorila ako naiđe bus, staću pred njega (a trebao je naići iz grada prema selu, pa se odmah vratiti iz sela prema gradu), zaustaviću ga i ući, jer on mi se činio kao jedini spas.

Kad mi je otprilike do samog grada ostalo jos 2 km, sad da napomenem sa uzvičnikom- da sam tu ušla u zonu onog ludaka, pomislila sam „Ah, dobro je- nema ga“ i samo što sam to izgovorila, u majici na štrafte eto ti njega odozdo...u istom trenu kao po narudzbi, Bog mi salje autobus i ja ostvarujem svoje vizije maločas rečene. Stao je iako nikom ne staje na taj način. Ušla sam i rekla „Vozi, kasnije ću platit“. Vozač je vozio....vozio....vozio....prošli smo onaj put koji sam prošla pješke, ušli smo u selo i vozili, vozili vozili, cirka jos nekih 5-6 km, možda i 7. Na kraju svi putnici izađoše, ja ostadoh. Vozač me pita gdje ćeš, rekoh za grad da idem, a on mi reče da ima polazak tek za 2 sata. Ostavio mi je bus, ključeve i otišao kod seljana na ručak. Rekao je da sam kao ona iz filma „Nebo iznad krajolika“, hi hi hi. Mislim da sam hrkala u busu. Kad sam se probudila djeca su ljuljala bus kao da je kolijevka. Blago meni. Pa ja, u Peševićima i bus je atrakcija, a još ja u busu- dupla atrakcija hi hi hi.

Oduvijek sam bila avanturista.


12.09.2020. u 23:21 • 11 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.