AnaM

Čestitam svim macama Svetski dan mačaka.
Nemamo kamene lavove na ogradi
pa moramo same stajati na stubovima...




Za Anaboni, mačak na krovu...

Letnji dan...
Dan je počeo oko 4 ujutro kad se prvi petlić oglasio.
Ubrzo mu se pridružio drugi, treći, kvartet... Kod nas se ne bore kokice za rodnu ravnopravnost, nego petlići...i to u ovećem horu.
Ne znam da li je padala noćas, najavljena kiša, trava je bila vlažna kao da je neki vrabac pljunuo. Bori se za opstanak. Što ne pokljuckaju kokice, mačori izgaze, a sunce dokrajči. Ipak se stidljivo zeleni.
Idem u grad.
Komarci šalju poljupce za sretan put, mačor se zario kandžice, namirisao nešto primamljivo u torbi. Koke podigle krila, svoje prirodne ventilatore, pa ne znam da li mašu meni, ili se samo rashlađuju.
Grad.
Nigde žive duše. Sve se zavuklo u stanove, spustilo roletne i dahče. Ispred solitera prašnjavo, žuto, ono što je nekad bila trava. Sused negde iznad mene pustio klimu kojoj nešto nedostaje, a možda tako i treba, uglavnom čuje se kao boing osam da poleće. Razlika je što ovaj boing ne odleće nego tandrče celi dan.
Držim se onog starog između 11 i 16h leti se ne izlazi, ali gladna sam. Izjurim iz kuće opremljena kao za safari u Africi. Tresnu me vanjska vrelina. Gledam psa i isplazim jezik. Gleda on mene i šapice pokušava zaštiti gurajući ih u zdelicu sa vodom. Beton se usijao pa se čini da je sunce manje vrelo.
Ulazim u radnju, a tamo temperatura blizu nule. Rashladim se i trpam u korpu i što treba i što ne. Ne da mi se van.
Kad pomislim, leto mi je najdraže godišnje doba

Telefon...
Sećate li se vremena kad si sastanke ugovarao danima unapred??
Verovali ili ne, nije se šetalo sa mobitelom po celi dan.
Ako si u gradu i nešto je baš, baš, važno ili iznenadni pljusak, uleteo bi u ovu kućicu i...??
Telefonirao.
Nedostaje mi, više volim šetati sa nekim živim nego buljiti u tu kutijicu...

Dobila sam poruku:
Koristi svoj osmeh da izmeniš svet. Nemoj da ti svet izmeni osmeh…
Bilo je još dalje kilometarsko, sve sam preskočila. Glavno je da se na svaku stvar koja se dogodi osmehneš.
To nije teško, hajde da menjam svet i počnem se kesiti na sve.
Spadam u osobe koje se dosta osmehuju, ali nisam nešto primećivala da menjam svet. Dobro, treba to drastičnije.
U pekari me je čudno pogledala kad mi je dala zagoreli burek i kifle od jučer splasnute kao da je celu noć neko na njima sedeo, a ja se vedro osmehnula.
Na kasi posle mog osmeha se blagajnik počeo izvinjavati, i vraćati mi novac, karticu, račune, neke markice I ko zna što već. mucajući da se zabunio u kucanju.
U busu kontrolor je pomislio da imam falsfikovanu kartu pa ju je gurao u neki aparat, zvao pojačanje, a svi putnici su me gledali kao da sam gangster.
Prijateljica mi je pričala najnoviji trač neke starlete, a na moj vedar, mislim zarazan, osmeh, upitala da li to imam neki tik.
U prolazu sam čula kako jedan kaže drugom
-Šta se smeješ k’o lud na brašno?-
Mora da je i ovaj dobio tu poruku.
Izmenio se svet ili ne, više neću da mu pomažem, neka se sam snalazi.
Dobro me nisu spremili u onu bolnicu zbog osmeha na svet.
Shvtila sam, takav kakav je, svet nije za osmehe, nije ni za plakanje, svet je svet…