AnaM

Letnji dan...
Dan je počeo oko 4 ujutro kad se prvi petlić oglasio.
Ubrzo mu se pridružio drugi, treći, kvartet... Kod nas se ne bore kokice za rodnu ravnopravnost, nego petlići...i to u ovećem horu.
Ne znam da li je padala noćas, najavljena kiša, trava je bila vlažna kao da je neki vrabac pljunuo. Bori se za opstanak. Što ne pokljuckaju kokice, mačori izgaze, a sunce dokrajči. Ipak se stidljivo zeleni.
Idem u grad.
Komarci šalju poljupce za sretan put, mačor se zario kandžice, namirisao nešto primamljivo u torbi. Koke podigle krila, svoje prirodne ventilatore, pa ne znam da li mašu meni, ili se samo rashlađuju.
Grad.
Nigde žive duše. Sve se zavuklo u stanove, spustilo roletne i dahče. Ispred solitera prašnjavo, žuto, ono što je nekad bila trava. Sused negde iznad mene pustio klimu kojoj nešto nedostaje, a možda tako i treba, uglavnom čuje se kao boing osam da poleće. Razlika je što ovaj boing ne odleće nego tandrče celi dan.
Držim se onog starog između 11 i 16h leti se ne izlazi, ali gladna sam. Izjurim iz kuće opremljena kao za safari u Africi. Tresnu me vanjska vrelina. Gledam psa i isplazim jezik. Gleda on mene i šapice pokušava zaštiti gurajući ih u zdelicu sa vodom. Beton se usijao pa se čini da je sunce manje vrelo.
Ulazim u radnju, a tamo temperatura blizu nule. Rashladim se i trpam u korpu i što treba i što ne. Ne da mi se van.
Kad pomislim, leto mi je najdraže godišnje doba