AnaM

Gulaš...
Cene namirnica ripaju svaki dan kao da su atletičari pa se spremaju za olimpijadu, skok u vis.
Biftek sam davno izbacila iz upotrebe, ono zdravo za njega ne važi. Isto je sa teletinom. Polako se prešlo se na svinjsko meso, ali su svinje nešto zabrljale i polako krećem ka onom zdravo prirodno, hvataću puževe.
Danas sam rešila da spremim onako starinski gulaš.
U mesnici tražim juneći ribić ili but. Ona me sažaljivo pogleda, i pokaza neko crno nedefinisano meso
-Ovo je goveđi but
Pobožno uzeh onu komadinu mesa ne držeći se osnovnog pravila u kuhanji: što ti ne jedu oči neće ni želudac.
Da ne davim sa receptom, stavih one komadiće da se kuhaju. Ne mrdam iz kuhinje, samo bi trebalo da ovo izgori.
Kuha se ono, kuha. Da je konjetina već bi omekšala.


Ne čvrkati na sliku, videće se na nemam svoju sliku gulaša nego polpete

Posle dva tri sata, noge mi otpadoše skakučući po kuhinji, ono najzad počelo da liči na nešto.
Ček’ da gvirnem na blog. Gvirkam i skakućem i kao za inat sve nešto interesantno kao da su se blogeri udružili protiv mog ručka.
U zlo doba, miris dima, zagoretine, natera me na kašalj. Kad u nesvest nisam pala.
Jurim u kuhinju, kao da me pored šparheta čeka princ na belom konju. Mani princa, spasavaj što može.
Ona „konjetina“ se mirno krčka, ugodan miris se širi. Bolji mi bio od Chanel 5.
Katastrofa negde u susedstvu, otvoren prozor pa se mirisi promešali.
Sledeći sat sam buljila u šerpu, navila kuhinjski sat i za svaki slučaj donela vekericu.