Nikad nisam volela previše zlatan nakit. Srećom, bilo je moderno nositi bižuteriju, pa iz kuće nisam izašla bez minđuša, ogrlica nakinđurena kao princeza iz Afrike.
Posle dosta godina, pozvala me drugarica na kavu sa napomenom da će imati skupocenu zlatnu ogrlicu, to moram videti, kaže, pa idemo u neki fensi restoran.
Nisam ljubitelj takvih mesta, ali skuplja se društvo moje mladosti i ja se doterala.Naravno, ponela i ogrlicu...
Zamislite ovu situaciju, u restoranu pet mojih vršnjakinja.
Sve imaju firmiranu garderobu, nakit torbice, cipele potpisane, ja potpisane imam samo knjige nekih pisaca.
Očekuju mene, za koju se zna da sam volela se moderno oblačiti.
Tiha muzika u restoranu, nečujni kelneri klize kroz salu i pojavim se ja u vunenoj crvenoj haljini sa najnovijom ogrlicom.
Da je lepa, jeste, da je skupa, jeste, da je svi vole jeste. Ne razumem njihove zabezeknute poglede.