Listopad…
Zašto nisam pesnik??
Udarila me reala po glavi pa mi nije do gugutanja Mesecu i svetlucavim zvezdama koji se uopšte ne vide od onih dimnih zavesa, oblaka.…
Koja romantika.
Jesen u najlepšim bojama, zlaćano -žuta prepliće se sa plameno-crvenom.
Lepota, samo da sediš gledaš i uživaš.
Jarac pečeni.
Ta lepota u vidu lišća ne stoji lepo na drveću kao ono zeleno, nego pada dole na pod. Dovoljno je da muhica proleti pa da zemlju zaspe lišće. Zavlači se ispod klupe, iza ogradice, lepi se na žbun i kad misliš sve se smirilo, prhne u zrak na krov i čeka priliku da zapleše valcer.
Ceo dan jurim sa brezovom metlom, koja funkcioniše samo na dan veštica kad se može lepo letiti. Kad je najpotrebnija, ni makac dok ne zavitlaš.
Svi koji se dive plodovima jeseni u vrtu, od krompira do voća mogu komotno doći i viditi koja je to gnjavaža sve pokupiti, smestiti gde što paše i navečer misli da srebrni Mesec cvrkuće, ne, ne Mesec ne cvrkuće on srebrom pokriva sve što stigne, ako nije oblačno. Možda je romantično, ali upotrebno baš i nije naročito ako nisi pesnik…
Sve u svemu još sutra kupim lišće i kraj je listopadu…dolazi studeni.
Nadam se da neće biti u stilu svog imena, jer sam nagrabusila sa centralnim grijanjem.
Kažu da ne radi zbog corone, rata, inflacije, i još koje čega, ali biće da nisu nabavljeni energenti zbog corone, rata, inflacije i još bombastih reči. Ne znam kako će ko, ali za mece se zna, pećina i zimski san…