AnaM

LIFT…
Vraćam se iz snabdevanja i naravno, ko bi se penjao do prvog kata. Ulazim u lift.
Prvih 8 sekundi sve je bilo u redu, a onda
Kvrc, nestade struja, stade lift.
Da li da se derem ili ćutim i čekam.?Ne derem se, a i ko bi me čuo.
Brzo prebirem po sećanju jesam li ili nisam klaustofobična. Valjda nisam kad ulazim u lift.
Onda se nešto ražalostim. Druga bi se zaglavila sa nekim mister Univerzumom, poznatim glumcem, sportistom, a ja sama ko siroče.
Misli se kovitlaju ko zna koliko ću ovako. Gleda me izbezumljeno lice. Duhovi?? Shvatim, ogledalo. Šta ako ovako bude satima??
Imam nekuhani krompir, mogla bih tartar biftek da sam kupila meso, ali cena mu je bila kao da krave pasu na Jupiteru. Voće sam donela sa sela, nemam u liftu. Juhicu iz kesice tek niti imam kesicu niti plin i lonac.
Noge počeše da me bole od stajanja.
Nema stolice.
Slušala danas vesti.
Što ako je počeo treći svetski, ili bacili atomsku, ili neka nova boleština puštena sa lanca?? Naćiće me svemirci za sto, ma šta sto, za hiljadu godina. U ruci ću držati nejestivu hranu, ono ogledalo će biti zamućeno od moje panike. I što im reći posle toliko vremena??
Možda da smo bili civilizacija?? Hmmm…
Kvrc, dođe srtuja, pođe lift a ja iz njega izletih kao iz topa. Bilo je to najdužih minut i dvadeset sekundi u mom životu.