AnaM

Metafora…
Pusti neka reka teče, ne postavljaj uvek brane...
Ne stvaraj si bol rušeći mostove, zub vremena će to uraditi puno bolje…
Skinuo bih ti zvezde s neba…
Čudna je ta metafora.

Pošteno rečeno, dozvolila bih je samo pesnicima.
Realno, reka sama teče nikoga i ne pita (voda je, nema usta) može li, ne može skrenuti iza planine, ili izliti se iz korita i navodniti žednu, plodnu zemlju. Ljudi se setili pa napravili brane, i onda jaooo nema kiše. Bulje u nebo, pobožni se mole, kao da Bog nema druga posla nego da uzme kanticu pa poliva gde i koliko kome treba.
Ono za bol, srca, još čudnije. Pazi ovo, boli te srce, ne ideš kod doktora i čekaš neke zube da to srede, valjda neki stomatolog umesto kardiologa.
Znamo dobro da on, taj koji skida zvezde, živi na planeti, a zvezde su užarena nebeska tela udaljena toliko svetlosnih godina da ni broj ne mogu napisati.
Sve u svemu, metafora ili ne, padala je jutros kiša, smrzoh se, metaforički kao pokisli miš,jer nikad nisam videla miša kako šeta po pljusku. Za desetak minuta uprlo sunce da striptiznem na sred ulice (ustvari vetar oduvao oblake). Ono smešak sunce više reži, i to mu dođe neka metafora, što bi dečurlija kazala i nije neka fora.
Pokušavam da u običnom životu ne koristim metafore i ne uspeva mi. Volimo sve da uvijemo u šareni svetlucavi papir metaforički rečeno.

Ruža metafora za ljubav, verovatno jer ima opojan miris, trnje, lepotu, svilene latice, retko je sama…

Kad mi ide nešto loše koristim rečenicu:
Ne zna se zbog čega je to dobro.
Mojoj okolini to ide na nerve, ali ja ustrajno, nikad se ne zna…
Kad sam izgubila vozačku, prodala auto i predala mesto u garaži, srce mi se cepalo, ali, mazga: Ne zna se zbog čega je to dobro.
Jučer se zrihtala, krenula u kafić sa prijateljicom, kad pred garažom skup stanara. Neki bledi, neki zajapureni, svi obučeni kao da im je modni kreator kontajner za smeće. Mlate onim metlama, svađaju se i čekaju neku mašinu izbacivačicu vode za kojom je velika potražnja. Pala kiša, pa poplavila većinu garaža.
Danas najavljuju mestimične pljuskove. To sigurno rezervisali za one koji vole da plivaju a ne idu na more. Idem po kupaći i peraja, tek da znate ako me nema…
Nikad se ne zna zbog čega je to dobro.

Uradi sam…
Spadam u one koji vole da kupuju online.
Do sada nisam imala problema, ali nisu svi takve sreće.
Neki naručili malu vikendicu za plac u šumi. Kad su videli što je došlo, odmah dali oglas…

Gosti…
Neko voli goste, neko ne.
U turističkoj sezoni gost je poseban. Željno očekuješ da dođe, a još više da ode. 15.8 je praznik, kuća, kafići, parkovi, gradići, sve je opet samo tvoje.
Ne mislim na goste koji plaćaju svoj dolazak u apartman. Takvi gosti su najsimpatičniji prvi dan, i dan kad plate pa odu. Odahneš, ali brojiš evriće.
Postoji i oni koji dođu na kavicu, ili na čašicu razgovora. Najčešće na vratima kažu
-Nemam vremena, samo minut da se ispričamo.
Posle tri, četiri sata tog minuta krenu da odlaze. Ustanu sa stolice, pa počnu skupljati svoje stvari, nikad pokupiti torbice, kišobrančiće za svaki slučaj, jaknice, šešire, kese i sto čuda. Na kraju krenu dva koraka, pa se sete da još nešto ispričaju, pa opet tri napred, jedan nazad i tako do bašte, pa se dive ružama, travi, susedovom psiću, ili već nečemu desetak minuta. Kad uhvate kvaku misliš kraj.
Nije.
Kvaka se ljulja bar desetak minuta.
U Norveškoj je uvredljivo pratiti goste do izlaza, jer se može pomisliti da se plašiš da su nešto tvoje poneli.
Rešila sam problem.

Dobro jutro blogeri.
Samo da se javim sa keja u Zemunu. Nisam imala mobitel, a ni torbicu da stavim telefon u nju.
Možda je malo staromodan, ovaj telefon, ali funkcioniše.
Inače sam u izviđanju za kupanje na Dunavu.

Definitivno odustala od kupanja. Ostaću kao ove ptičice na obali.

Nije do mene, nije ni do Dunava, ali ko mi je kriv pa na klupi čitam novine i pročitam da je neki Nemac Dunavom plivao do Zemuna, a tu seo u čamac da prođe kroz zagađenje reke…Nije do Dunava, do ljudi je.