AnaM

Toplo lepo vreme me izmamilo u nabijanje kondicije, to jest, hodanje bez cilja i kupovanje.
Obukla sam se lagano i krenula. Za svaki slučaj ponela vuneni pulover ako zahladi.
Što bi mladi kazali blejim…
U susret mi naiđe par. Navikla na ona 2metra rastojanja i dalje idem tako ne pipajući narod oko sebe. Kad smo došli na dvadesetak cm rastojanja, izbi varnica iz mog lakta, pa pravo na ljude . Boli mene, za njih ne znam, jer sam pobegla u kafić. Tu tek izbi kuršlus. Prilazi kelner, ja vrc na njega. Gleda čovek kakva je ovo mušterija, ali trpi, na sve već navikao .

Stojim kao robot, ne znam šta se dešava.
Za svaki slučaj izleteh na ulicu, pravo na nekog psa.
Psi me obično vole, ali ovaj kad ga dodirnuh poče da skiči, šapicama pokrio oči i sakrio se iza gospodarice. Ona me pogleda onako kako samo žena može ženu
-Sram vas bilo, ko ne voli životinje, ne voli ni ljude.
Pokušala sam se opravdati, ali pas je odvuče što dalje od mene.
Što god dodirnem bocne me, imam utisak da sam žarulja koja reaguje na dodir…samo nju ne boli.
Misli se roje, marsijanci sleteli, ili neki virus opet pobegao iz laboratorije, ili sam se prebacila bez vremenske mašine u daleku budućnost.
Šetnja, rekreacija se prekida, jurim kući. U lift ne smem da uđem, ko zna kakve me tu muke čekaju.

Upadam u stan,ključ u bravu, drmnu me žestoko. Svega mi je dosta, počinjem brzi striptiz... Bacam sve, majice, pulover,čarapice, traperice i ostalo na gomilu. Kako šta skinem, ono pucketa.
Uvek se tuširam sa isključenim bojlerom, ali ako struju imaš u sebi??
Ulazim u kupatilo. Stajem na pločice. Ništa, dodirujem sve oko sebe ništa.
Ukapiram, ali kasno
Navukla sam na sebe sve moguće prirodne i veštačke materjale i jedno se naelektrisalo od drugog
Misterija rešena, statički elektricitet…
Nije to loše, ako može nekako da se sprovede, pa da ne koristim ovu struju koja je svaki dan sve skuplja…