AnaM

ponedjeljak, 14.06.2021.

NOGOMET…

NOGOMET… MUŠKIĆI…
Muškići nas ne razumeju, ali ni mi njih ne shvatamo.
Skine se jedanest njih u gaće, uzmu loptu i trče za njom gore dole. Drugih jedanest u gaćama druge boje otimaju im tu loptu, pa vraćaju, pa guraju u mreže na kraju te njive, trga, igrališta, već što li je to. Da je njiva bilo bi bar kukuruza, pšenice, neka korist.
Ostali muški svet ako ne gleda ove gologuze direktno zbog pandemoje, bulji u ekran ili psuje svog provajdera, državu, što nije kupio tu utakmicu.
Neki put ugura se lopta u mrežu.
Euforija.
Svi urlaju, ljube se, nema homofobičara, grle se i raduju, ali samo oni koji imaju šalove istih boja kao oni gaće što su ugurali u gol loptu. Oni sa šalovima druge boje, grde, čupaju si kose, bacaju petarde, viču na sudiju koji je slep, potkupljen, izdajica roda svog.

Sinoć dremam uz neki film, kad
Tras-bum, pa lomnjava.
Susedu sigurno pozlilo, pa pao. Treba zvati hitnu, policiju, vatrogasce, mislim si.
Ne, sve je u redu. Čujem kroz zid.
-To…to, majstore, udri ga, zabij mu. Neka vidi ko je ko. Ne, ne, idiote, na levo, desno, desno, ugao. Ko te postavi tako nesposobnog…pa bujica psovki svih vrsta. Tooooooooooooo genije… kralju, care…to.
Mislite to je jednom godišnje??
Ne to je samo na svaka tri sata po prenos utakmica. Ima evropsko, svetsko prvenstvo, pa liga šampiona možda još nešto.
Muškić može zaboraviti datum rođenja sina, datum venčanja, ali ko je kad zabio gol pre deset, dvadeset godina, ko je bio prvak, a ko samo što nije, čak i da je mlada reprezentacija osvojila bod negde bogu iza leđa, nema šanse da ne zna.
Zato ženskice, ludilo je upravo počelo. Kupite mu nekoliko gajbica pive, pustite ga na miru… slobodne ste do sledećeg prvenstva..

- 09:07 - Komentari (30) - Isprintaj - #

petak, 11.06.2021.

Znate li sva slova ??

Potpisujem nešto u banci.
-Molim vas potpišite ponovo.
Potpisujem i potpisujem, nikako da bude isto kao zaštićen potpis. Ime prolazi, ali prezime nikako da ugodim službenici. Ono H neće pa neće, deluje kao J i L koje se posvađalo.
Dolazim kući, e nećeš ti meni više zadavati problema.
Uzimam papir i pišem. Pišem zanesena u tekst ne razmišljajući, ta naučila sam slova davno, davno, mislim si ja.
E jesam naučila, ali ne znam više sva slova.
Neverovatno??
Ne nije po celi dan bodem po kompjuteru, a on nema pisana slova. Čak i one retke čestitke napisane su štampanim slovima.
Pošteno, neka svako stavi prst na čelo i prizna sebi zna li napisati sva pisana slova??
Bez varanja molim. Veliko slovo nije ako ono malo, napišeš krupnije.
Znači, kako se pišu slova S, L, G, M... pisano?? Da vas vidim dečaci, devojčice blogeri.
Polako, ne žurite, samo strpljivo…

- 07:09 - Komentari (31) - Isprintaj - #

srijeda, 09.06.2021.

Peh…

Kad imaš peh, imaš ga.
Prošlog tjedna pozvali me na Avalu da pročitam neku svoju pesmu. Kako je za mene napisati pesmu podvig veći nego iskrcati se na Mars ili Jupiter i to kao pilot vasionskog broda, ljubazno sam odbila.
Ne lezi vraže, može i nekoliko rečenica, kažu, koje sam napisala.
Načvrkala sam neke knjige, ali ne verujem da bi bili oduševljeni da čitam dve tri stotine stranica. Da ne kažu kako mislim da sam bolja od ostalih a tražilo se nešto ozbiljno, sastavim nekih sedam stranica ozbiljnog štiva, Čitanje 12 minuta.
Na Avali, ispod tornja, bina, sunce, šuma, stolica stotinjak, mikrofon. Zahvaljujuići propisu da između dva posetioca mora biti dve prazne stilice, i nije bilo previše ljudi.

I..
-Morate skratiti na 7 minuta- obavesti me režiser.
Dobro, isprecrtam skoro trećinu i spremam se za nastup
-Stiže televizija. Skratite na 4 minute…
Isprecrtam još pola štiva. I gledam tužno u one ostatke koje ću čitati.
Na sred pozornice mikrofon i ja, ispred brisani prostor i trč, trč, pa neko iz publike.
Taman da počnem sa čitanjem ostataka štiva. Ispred mene snimatelj uperi reflektor u oči. Ne vidim ni belu mačku, a ne ono što sam napisala.
Papiri lepršaju na vetru.
Publika prevrće oči i čeka.
Ništa ne vidim.

Kad se mora, mora se, počnem tužnu priču kako sam pre godinu dana doživela pandemiju.
Mislim, rasplakaću publiku svojim doživljajima,
- kako nisam imala soli,
-kako mi zagoreo kruh,
-kako je destinacija putovanja bila kauč fotelja kauč,
-kako sam vozila bicikl sobni,
-disala na škrge pod maskom,
-davila sve poznate i nepoznate telefonom, -
kako sam poželila psa da šetam dok sam dva meseca bila zatvorena…
- kako…kako…

Kad na samom početku počeše ljudi da se smeju.
Što ja ozbiljnija, oni sve više aplaudiraju. U prvi trenutak mislila sam teraju komarce. Na kraju aplauz, a režiser maše, daje znake, kao još, još…Dolaze šetači privučeni smehom.
Što ti je čovek, dok sam htela ozbiljno, vikao je seci, sad kad ispadoh glupi August, produži. Nikad udovoljiti.
Ne mora ni svaki peh, da bude peh…Da ne bi reflektora i ono malo publike bi se garant razbežalo…
Ode meca u glumce sticajem okolnosti…

Tema je bila još uvek aktuelna, pandemija