Kad imaš peh, imaš ga.
Prošlog tjedna pozvali me na Avalu da pročitam neku svoju pesmu. Kako je za mene napisati pesmu podvig veći nego iskrcati se na Mars ili Jupiter i to kao pilot vasionskog broda, ljubazno sam odbila.
Ne lezi vraže, može i nekoliko rečenica, kažu, koje sam napisala.
Načvrkala sam neke knjige, ali ne verujem da bi bili oduševljeni da čitam dve tri stotine stranica. Da ne kažu kako mislim da sam bolja od ostalih a tražilo se nešto ozbiljno, sastavim nekih sedam stranica ozbiljnog štiva, Čitanje 12 minuta.
Na Avali, ispod tornja, bina, sunce, šuma, stolica stotinjak, mikrofon. Zahvaljujuići propisu da između dva posetioca mora biti dve prazne stilice, i nije bilo previše ljudi.
I..
-Morate skratiti na 7 minuta- obavesti me režiser.
Dobro, isprecrtam skoro trećinu i spremam se za nastup
-Stiže televizija. Skratite na 4 minute…
Isprecrtam još pola štiva. I gledam tužno u one ostatke koje ću čitati.
Na sred pozornice mikrofon i ja, ispred brisani prostor i trč, trč, pa neko iz publike.
Taman da počnem sa čitanjem ostataka štiva. Ispred mene snimatelj uperi reflektor u oči. Ne vidim ni belu mačku, a ne ono što sam napisala.
Papiri lepršaju na vetru.
Publika prevrće oči i čeka.
Ništa ne vidim.
Kad se mora, mora se, počnem tužnu priču kako sam pre godinu dana doživela pandemiju.
Mislim, rasplakaću publiku svojim doživljajima,
- kako nisam imala soli,
-kako mi zagoreo kruh,
-kako je destinacija putovanja bila kauč fotelja kauč,
-kako sam vozila bicikl sobni,
-disala na škrge pod maskom,
-davila sve poznate i nepoznate telefonom, -
kako sam poželila psa da šetam dok sam dva meseca bila zatvorena…
- kako…kako…
Kad na samom početku počeše ljudi da se smeju.
Što ja ozbiljnija, oni sve više aplaudiraju. U prvi trenutak mislila sam teraju komarce. Na kraju aplauz, a režiser maše, daje znake, kao još, još…Dolaze šetači privučeni smehom.
Što ti je čovek, dok sam htela ozbiljno, vikao je seci, sad kad ispadoh glupi August, produži. Nikad udovoljiti.
Ne mora ni svaki peh, da bude peh…Da ne bi reflektora i ono malo publike bi se garant razbežalo…
Ode meca u glumce sticajem okolnosti…
Tema je bila još uvek aktuelna, pandemija