AnaM

Jesen stiže
Kasnila je dobar mesec dana. Što se mene tiče mogla si je još negde popiti koju kavicu.
Žuti se lišće, opada, crveni se ruj, gori. U gradu na onom betonu, se ne oseća koliko je to prekrasno godišnje doba.
Jesen je stvorena za selo.
Lepota…
Dižem se smrznuta u ranu zoru jer se oni pevci natpevavaju od pet sati. Pokvasim vrh prsta, i pipnem lice… to je umivanje. Mrdam glavom energično u trzajima levo desno, to je češljanje.
Onda počinje oblačenje.
Prvi komad, pa još jedan pa... pa… I tako dok svaki komadić kože nije pokriven sa nekoliko slojeva krpa.

Kavica, a Albi mijauče da je gladan, pilići da će napolje, a ja natrontana kao da ću na Severni pol, elastična kao cepanica kad je baciš niz planinu.
Počinje trčanje uz striptiz (obuzela me neka vrućina, to je ona jesenja ljubav u zoru, valjda), jer ono prekrasno lišće žuto-crvenih tonova romantično opalo na prekrasnu rosu trave, i ako još ja tu stanem, biće klizanje sa prvom kapi kiše. Sve se preliva spektrom boja u stilu kič slika zalaska sunca. Samo nedostaje bara koja će glumiti more, i brezova metla umesto čempresa pa da sednem na pod od lepote.
Metla je tu, a i jezerce sumnjivog porekla, susedov pas veličine omanjeg teleta došao se poigrati, pa se zaneo.
Vrtim metlom kao da je noć veštica, susedovog psa energično šaljem preko ograde. On maše repom, i ne tretira me kako ni igrač sudiju u nogometnom prvenstvu.

U bašti se potukli purani, koka se setila da bi sad ležala sa jajima.
-Koko, diž’ se, nema pilića više ove godine…
Ubeđivanje ne pomaže, ona tužno gleda. Osećam se kao monstrum i ne bih pojela tu njenu decu-jaja, da ću umreti od gladi. Koka slavodobitno vraća se u gnezdo koje je sama napravila.
Smokva elegantno bacaka lišće, marelica se trese na kamenje, a trešnja je sve pobacala noćas. Sigurno joj je neugodno pred ostalim što je tako golišava.
Gomila lišća, granja i ostalih tandrmoljaka, sve veća, ja završavam u majici.
Ma, nosi se jeseni i lepoto sela, idem se gnjaviti u civilizaciju…