Živeli…
Nešto smo slavili i zamislila sam to kao romantičnu večeru na splavu Save ili Dunava, dolazi u obzir i more, ali momentalno mi nije pri ruci.
Pucketanje vatre u kaminu, sveće i vino u kristalnim čašama je više po filmovima.
Volim kad je toplo, a taj kamin mi to ne garantuje i više služi za ukras, tako da sam sela daleko od njega, a srce sam prepustila radijatoru. Sveće mi nisu nešto u prijatnom sećanju, ne palim ih ni na boru, ali pretrpim ih na stolu jer njihov titraj mi uzme deset godina sa lica što nije za odbacivanje. Čaše obavezno tražim da mi donesu prave,za vino, jer imaju običaj staviti piće u čaše za vodu, naročito muškima. Pola mi je užitka u lepoj čaši.
Uz dobru večeru, iskričavo piće, opustila sam se i uživam…
Kad…
Glazba…
Uvek se setim mojih prijatelja sa Rijeke koji mi zavidjaju da ovde u svakoj kafanici ima žive glazbe. Da se razumemo, volim ja to tamburanje i sviranje (ako nije milion decibela da oglušim), ali nešto drugo ne volim. Dok sviraju tamo napred sa instrumentima,pevaju, sve je dobro.
Ali…
Glupi običaj.
Onaj šarmantni (uvek je šarmantan i zgodan) glazbenik, ili već što je, uzme violinu i sa svojim drugarom koji peva krene od stola do stola. Svakom peva što poželi. Imam tremu čim se približi trećem stolu od mene. Znam svog Boška Boškovića. Pitaće me koja je moja pesma. Pojma nemam koja je. Volim puno pesama. Kazala bih ja koju bilo, ali tu je problemčić. Sve su pesme tugaljive, neko nekoga ostavio, pa sad taj pati, onaj drugi otišao i pet para ne da za ovog paćenika… i sve tako. Baš me briga, neka pati kad je šašav, ali koju god pesmu izaberem ispadne kao da sam ja autor te pesme i baš meni se to dogodilo i svi gosti me gledaju sažaljivo… sirota, ostavio je…
Drugi stol…približavaju mi se. Preznojavam se i prebirem u mislima sve pesme, ali kao za inat nijedna nije neka vesela, a ako je vesela, to neki pijanac se dere kako se napio, pa zalutao, ne može kuću naći. No, to baš neću naručiti.
Prvi stol do našega. Aha, setim se ja, idem u popraviti šminku. Tako svi kažu, a znam da idu nešto sasvim drugo raditi. Nisam našminkana, pa mogu reći da idem napudrati nos.
Vraćam se za pet minuta, a onaj baksuz me čeka. Ponosan što su svi videli gde sam bila. Samo što nije trumbetu uzeo da najavi. Slavodobitno se smeška dok se ja sva nesretna smeštam na stolicu.
-Lepa dama želi??
-Da me pustiš pojesti ovu šniclu na miru, mislim, ali ne kažem.
Gledam ja njega , gleda on mene, onako ispitivački kao kobra žrtvu…
Što me gleda on, preživeću, ali sad deset stolova sa najmanje dva tri čoveka svaki, sa po dva oka i još neki naočale pride, usmerili su poglede na mene i iščekuju moju pesmu. Tako mi i treba kad nemam blokče sa pesmama kao jedna moja pametna prijateljica.
Zaškiljim malo, pogledam ga kroz trepavice, osmehnemse i
-Nadji me…
-Tooooooooooooo, dreknu on, ispustih skoro viljušku, ali poče da me trži. Muzika se prebaci oko našeg stola, a onaj pevač sve jednu po jednu pesmu…traži me…
Zagonetno sam se smeškala dok me nije Glavnokomandujući ispod stola šutnuo, strpao onima neke pare a ja se kao kraljica Elizabeta osmehnula, našao me je…
Sretan on, sretna ja i svi ostali, ali priznaću vam, nije me našao…
