AnaM

Bolnički krevet

Možda se dogodilo, a možda i nije… a moglo je…

Ležao je mirno, skoro nepokretno na krevetu.
Žedan, nije se usdudio pokrenuti i dohvatiti čašu. Rekli su mu 24 sata apsolutno mirovanje, inače prijeti paraliza.
Misli su jurile njegovim nepomičnim tijelom.
Doputovao je izmalog mjesta studirati u gradu na moru. Zavolio je djevojku, imali su toliko planova, želja, radosti života. Onda je došla bolest. Kao grom iz vedra neba, samo je pao i hitna operacije. Možda će se oporaviti potpuno, a možda će ostati paraliziran. Nikome nije rekao za operaciju. Njegovi su bili daleko, djevojku nije htio opterećivati, jer što će joj bolestan čovjek.
Usne su mu se sušile, žeđ je bila sve jača. Ležao je na trbuhu i čuo da se vrata lagano otvaraju. Jedna ruka je prinijela čašu s cjevčicom. Žedno je povukao gutalj vode. Htio je još, ali ruka se izmakla i nježno spustila na rame da ga zadrži.
-Hvala sestro.
Ruka je samo pritisnula rame, a suza je kanula na njegovu mišicu.
-Zašto mi nisi javio?
Zadrhtao je…ona…Ne, samo sanja…Ona je daleko…
Poznata nežna ruka, uplašene drage oči, bila je to ona…
-Nisam htio ovako bespomoćnog da me vidiš, htio sam biti tvoja snaga.
-Ljubav nisu samo provodi, izlasci, šetnje. Ljubav je ono što osjećam ovog trenutka za tebe, da sam s tobom i kad je dobro i kad nije.
Smijao se radosno kao dijete.
Samo ju je čvrsto držao za ruku. Prinela je svoj obraz uz njegov i nemo su se gledali. Onda se ona energično okrenula i pitala što treba raditi da mu pomogne. Takav pacijent je mogao imati "posjetu" čitaj njegu , 12 sati dnevno. Ona nikad nije bila ni sekunde manje, uvijek je sestra došala reći da je posjet gotov, da je noć i da mora otići.
Prva je bila u bolnici svako jutro. I, pacijent se oporavio začuđujuće brzo.
Ne znam da je bi to u svakom slučaju. Samo sam sigurna, ljubav pomaže i tamo gdje izgubimo svaku nadu. Ljubav jeste romantika, nežne priče i obećanja, planovi, budućnost, ali nekako mi je važnija samo ruka čvrsto stegnuta, rame na koje se mogu osloniti…sugurnost…