Antipatično, tmurno vrijeme, oblaci vise do zemlje, samo čekaju da sruče kišu, rosulju, ili već nešto što su nakupil šetajući po nebu. Čaj provrio, sad petnestak minuta da izvuče iz sebe nešto korisno.
Kao svaka ženska koja nije oprala sudje, niti proletjela kroz kuću na metli s krpom u ruci, bezbrižno učantrah se na blog.
Joj, što je narod svašta napisao. Udubila sam se u postove onih koji ne vole komentare, a baš bih im odgovorila, pa onda onih koji mi se sviđaju, ali nikad ne dodju kod mene. E, neću baš da vide da su mi simpatični, kad ja njima nisam.
Tras bum, klepi me nekoliko puta neki čovjek koji nudi pare ali mnogo davi dok to priča, pa tras bum reklame koje moraš čvrknuti ako hoćeš komentirati. Tako predjoh sve prepreke i udobno zavaljena u starinsku fotelju, jer sam onu stolicu za rad, kao neradnik, izbacila, prepustih se najomiljenijim postovima. Smeškam se ja kao da su tu, klimam glavom s odobravanjem i sve bih nešto da im kažem, kad ... nešto miriše ...Ne marim, divim se prekrasnim slikama idejama, doživljajima, blogera…
Miris…otkida…
To je sigurno ona ispod mene, svaki čas joj neki luk zagori. Njuškam, nije paprikaš, nije ni luk, nešto sladunjavo. Mora da je to ona studentica, odobrili travu, pa se opustila.Miriše mi ta trava, miriše, već pomalo i haluciniram. Šašava sam, gdje to može, kroz zidove. Može ne može, raspravljam se ja sa sobom, i njuškam kao pas onaj sladuunjavi miris. Postaje sve intenzivniji, pa nekako opor. Mirišem sad ruke, jer je na njima neka nova krema sa chamomillom, nije.
Opojan miris me svu obavija, škaklje me po nosu, kišem, i lagano se gubi ... Sve sam umislila, mora da su me neki stihovi romantičara opili ...
U mojoj profesiji ne postoji smrad, samo prijatan i ugodan miris. Uvijek mi je to bilo glupo. Miris i nije neki, ali dobro, šta da se radi, ima svakakvih ljudi u soliteru, a najviše nemarnih.
Svima sam lijepo komentirala, onima koji nisu svratili kod mene poslala sam mentalnu poruku da odmah sve ostave i da meni napišu neki ugodan komentar u stilu, ah, mah, aj vaj, krasno ljepo. Nemoj mi netko iskreno napiše da je sve glupo i grozno. Tu iskrenost neka zadrži za sebe i ljude koji to vole. Bar ovdje da mi sve bude idealno.
I tako ja bezbrižno, kao neko što je sve odlično uradio, krenem ocijediti čaj u kuhinju.
Čaj ??
Ijao ... Nema čaja.
Ima kuhinja, još uvijek, ima i lončić, ali čaja nema ... Otišao, ispario, ostavio me zauvijek, a pri tome prebacio i lončić u drugu alotropsku modifikaciju ...
Kako, aj, vaj, pitam se ja, kako kad sam kuhala na plinu i izmakla ... na ringlu koju nisam ugasila.
Nikad se ne zna što je zbog čega dobro. Možda mi lipov čaj nije za ni trebao, pa sam ga se sretno riješila ... Idem da turim drugo lonče za kavicu i nema me na blogu dok kava ne skoči u šalicu ...
