Treći dan autobuščenja
Već sam iskusna, znam da moram krenuti dva sata ranije. Skockala sam se, stavila onaj moj skupocjeni parfem za rijetke prilike, uzela dokumente i krenula.
Čudni su ljudi, stalno grde gradski prijevoz, meni se baš dopada.
Čvrsto držeći torbicu pod rukom, zapjevala sam iz sveg glasa. Volim dok vozim pjevati, zamišljam da sam čuvena pjevačica. Neki su me čudno gledali, a i izmicali su se od mene. Mora da nije uobičajeno da se pjeva u gradskom prijevozu. Kad razmislim, ne sjećam se da sam čula nekog pjevati.Treba buljiti u mobitel ili gurnuti u uši neke žice.
Četvrti dan autobuščenja
Potrčala sam za busom, šta me briga što je crveno, dozvolu su mi već uzeli.
Gdje li se samo stvori policaj?
Mora de je čučao iza nekih kola. Baš da vidim kako će da mi uzme dozvolu? Možda to i nije loše. Kad mi uzme pješačku dozvolu, sigurno će mi osigurati odmah kola s vozačem. To je sigurno već uigrano.
Kad razmislim, dobro je ispalo.
Šipak, ovaj neće dozvolu za pješačenje, nego ni manje ni više 5000 (50EU). Paz’ da ti ne dam, odakle mi tolike pare, i još u torbici, sve mi uzeli oni taksisti. Pogledala sam ga onako prezrivo, okrenula se i otišla. On me pojuri, dere se i pišti kao da ga kolju, ali ja brža. Pucat ću, viče. Pucaj, kad bi smio, odmah bi te u bajbok što si prekoračio ovlaštenja. Zabavno je biti pješak, onaj policaj odustao nakon 50metara, ja mu se isplazila, a on prijeti rukom.
Još jedan dan autobuščenja
Utrčavam u bus brzinom atletičara. Uf, puf, uspjela sam. Onako zadihana gledam lijevo, desno. Crne oči, čuperak na čelu, osmjeh muške Mona Lize. Kad postoj ženski zagonetni osmjeh mora postojati I muški, mada kod njih se odmah zna što hoće.
Gleda on mene, gledam ja njega. Uvukla sam trbuh hoću da prsnem, a isturula zavodnički grudi kao da su silikonke. Usta napućila onako moderno kao da mi je plastičar strpao pola kile botoksa, ili već nešto slično, izgledam kao guska spremna snesti jaje.
Ne trepćem, sve mislim što sam ja zgodna, mogu zavesti jednim pogledom. Poletjela bih koliko sam se napuhnula od ponosa. Neka ženska mi se natrkečila, zaklanja mi pogled na bicepse, tricepse I ostale tandrmoljke kojima nas muški zavode. Ja se pomaknem, pomakni se I ona. Bezobraznica jedna nijedna, hoće ga za sebe.
Uhvatila se ja za onu šipku kao striptizeta u noćnom klubu, bus cima, a cimam I ja, šipku, naravno.
Trepćem kao svraka na jugovini, I sve mislim kako bi mi dobro došle umjetne trepavice I kilo dvije šminke, ali bus stade, probudi me iz snova I ja bacih još jedan uzdah I pogled na onog tricepsa.
Bus ode, a ja ostah lebdeći u snovima.
Snovi kao snovi, moraš se probuditi. Otvaram oči, spuštam se na zemlju, prilazim kiosku kupiti novine ... Turam ruku u torbu, nema. Guram jače, prebirem po skoro praznoj torbi, nema cirka tridesetak stvari, juče sam je sredila. Novčanika nema.
Moj biceps, triceps I ona bezobraznica, u tandemu, opelješiše još neke putnike. Čujem vrište neke žene koje su izašle izbusa i prepipavaju se kao da su u porno filmu.
Sad ne znam je li mi vise žao novaca ili što me prodje autobusna ljubav tako brzo.
