Bilo je to davno davno, kad se pisalo i rukom, a gledalo u neke kutijice znatiželjno, a što se mene tiče kao tele u šarena vrata.
Vodenjak kao vodenjak, odmah se zainteresira.
-Što je ta skalamerija od kutija, žica, što svjetli i brunda ??
-To Je računalo.
-I ja bih jedno. Kako se to kupuje ??
Ovisi što ti treba. Gradi se
I tu ja stadoh. Niti sam neki gradjevinac, niti mi ide od ruke gradnja bilo čega. Kako što mi treba, nitko nije znao objasniti. Pokušala sam onako izokola.
-Za sve po malo.
-Ne može, moraš točno znati što hoćeš raditi.
Napravit ću tog jarca i ja, samo da se malo smislim. Gledim ja gledim, ali od onih žica mi došlo zlo. Sve u svemu, nadjoh susjeda, žrtvu, koji mi donese to čudo, postavi ga na stol. Zahvaljujući silnim žicama postadoh primabalerina u vlastitoj kreaciji kretanja po sobi, a prozor zatvoren do daljnjega.
Gledam ja računalo, gleda ono mene. Ja isitivački, ono nezainteresovano. Gurnem onako vrhom prssiju, i sve zasvetli. Gurnem ponovo, ništa. Tako smo se gurkali i gledali neko vrijeme, a onda sam otišla spavati Kad prenoći, biće mi jasnije.
Ujutro je bilo još gore, ali prodje i ta kriza uz zivkanje susjeda na svakih pet minuta, plakanje i proklinjanje što mi je trebalo to čudo. Ajme meni jadne, bio mi je život lijep, a sad problem do problema. Onaj baksuz stane kad ja nešto hoću, čim ga neko drugi pipne cvrkuće.
Odmah sam čula za novo božanstvo internet i za svećenika, programer. Ta bića su i dan danas za mene neki nadljudi koji su vjerojatno došli iz svemira i samo pipnu nešto i sve proradi. Klanjam im se i molim da im ne padnem u nemilost.
Objasnili su mi da je to lako, samo čvrkneš OK, kad te pita. To moje čvrkanje je imalo za posljedicu slom živaca jednog programera koji nije nikako shvatio da mi je uspjelo ... pojma nemam što, ali mora da je nešto jako veliko koliko je pipkao da to postane nešto drugo isto ne znam što. Jezik programera je najsličniji jeziku marsijanaca, vjerujte mi.
Odmah sam shvatila da kompjuter ne da ne zna sve, nego neke stvari radi suprotno od očekivanog. Primjerice kad kuhaš, mora biti isključen, inače nitko neće jesti ono zagorjelo.
Skakućući po toj novoj igrački, ne baš doslovno, pronadjoh blog hr.
Ne pipam ja ništa, nego se raspitujem, što je to blog. Ljudi moji, kad mi objasniše odmah sam rekla da nikad neću postati blogerica tako mi je to opasno izgledalo.Toga se držim i dan danas.
Lako je, opet svi, samo se registrirati. Znam ja kako je lako registrirati onaj moj raspadnuti auto, ali ako kažu da je lako, lako je.
Izabrati nik. Ima raznih nikova odmah sam videla. Marsijanac, Venerin san, vasionska plesačica, mi je djelovalo blesavo jer u plesu očekuješ gracilnost, a ne da nosi ono čudo za disanje. Htjela sam nešto upečatljivo, pompezno, a simpatično, tajanstveno, a otvoreno, maleno, a veliko.
Nik sam ja, kakvo mišljenje imam o sebi, mora biti i interesantan i pokazivati me malo bolje nego što sam, da me netko primjeti. Odmah sam shvatila da su o tom novom svjetu svi idealni, pametni, lijepi, sretni, a kako sam ja daleko od idealne, moraću to malo zaobići.
Idi mi dodji mi, sve odbacih i napisah vlastito ime, Mirjana.
Šipak, neće, izbrisati pa ponovno, opet neće. Kaže zauzeto. Ma, nije govorim mu ja ali badava, ne sluša me. Pišem MirjanaMirj anaM. čvrk tamo, vamo, i zakači se ono M na kraju, zalijepi i ni makac. Nema više ni da me nešto pita. Ostade AnaM ... Neka ga, promjeniću ja to. Idemo dalje. Opet me on nešto pita, pa traži neke podatke. Uzdišem ja, psujem i na sebe i na svoju genijalnost. Ali ustrajno čvrk, i sve odobravam ... OK.
Kako sam u to vrijeme počela gubiti manekenske dimenzije, prozvaše me meca u reali. Kako je to saznao računalo to samo on i Google zna. Tek kad ja sve otkucah, nigdje AnaM, a natrkečio se meca.
Sad ću ja to promjeniti, neće meni neka mečketina skakati po blogu.
Zaboravili ste lozinku, kaže stranica. O budale, kako zaboravila, napisana mi je i da hoću ne mogu. Badava mu ja pričam, nestade i AnaM i meca, i blog i stranica. Tuto kompleto ode ...
Tri dana sam ja čvrkala tvrdogalavo sve varijante dok se najzad ne umilostivi i primi me u svoje naručje te ja napisah svoj prvi post, remek djelo mojeg bloganja ...
Te peripetije me i dan danas prate, svadjam se i mirim sa sajtom, razumije me, a često i ne. U medjuvremenu sam saznala da tu ima i ostalih božanstva koji nekad odbiju me prime u svoje naručje tvrdeći da sam zaboravila šifru, nik, ili neki tandrmoljak, ali nisam, zapisala sam stvarno, na papirče, što je sigurno, sigurno je.
Umesila bih tortu, ali ne znam koji datum da stavim kao jubilej, 19.2.2007, ili 21.2.2007 ??
Što je važnije, kad sam se učantrala ili kad sam napisala prvi tandrmoljak post.
