AnaM

Kakvog sve sveta ima…
Dogovorim se sa prijateljicom da se nadjemo na autobusnoj okretnici, jer tamo ima veliko parkiralište.
Nije da se hvalim, ali meni treba mjesto za parkiranje…pa tako, nije prosečno da kažemo. Oni muški samo zavrte prstom volan i kola im sjednu kao dječiji autić. Ne vrtim oko prsta volan, treba mi malo više mjesta.
Jedan prostak je, kad sam otišla na moje mjesto, parkirao kamion sa prikolicom, ali ja sam dama.
Kad sam stigla, mjesta za parkiranje ni za lek. Bilo je, nije da nije, kao ono kad dodješ na trajekt a oni ti pokažu nešto majušno i proglase da je to baš za tebe. Da mi nije suza još bih sedela na obali i čekala slobodno mjesto… Suze čudo stvaraju na trajektu kod parkiranja.
Elem, ja se parkiram pod jedno zgodno drvo, da mi se ne pokvari šminka, jer su objavili danas zahladjenje, ali sunce nije gledalo TV. Mahali su mi mnogi dok sam čekala, uglavnom vozači autobusa. Neki su mahali samo jednim prstom, srednji, sigurno ih boli ruka. Bilo je smešno kako se znoje ti veliki, jaki muškarci okrećući autobuse tik uz mene. Jedan je izašao iz kola
-A da vi pomjerite malo auto sa stanice??
Pogledala sam ga sa visine, šta si on zamišlja, tu sam se dogovorila.
Došao je i jedan policaj, sigurno mu je bilo dosadno jer mi je tražio dokumenta. Ljubazno sam uzela torbicu iz velike tašne, u kojoj je bilo, priznajem, nekoliko sitnica. On je samo gledao dok sam vadila zimski šal, polomljene naočale, neku knjigu kojoj sam se jako obradovala je sam mislila da se izgubila… samo je uzdisao. Kad sam izvadila torbicu i počela vaditi dokumenta koja su bila ispod noteza, šminke, ključeva, jao, evo ga ključ od garaže… dotakao je kapu rukom, uzdahnuo, i rekao
-U redu je, možete ići.
Nije ni sačekao dokumenta.
Ovaj svet je stvarno užasan, zar ne.
Evo mi prijateljice, svi joj trube, nije išla na pešački. Neće valjda zaobilaziti 20m…svašta…
Čudni su ljudi…