AnaM

Zadržala se u kafiću.
Skoro trčećim korakom hitala je kroz polumračnu ulicu, kući. Neugodan osećaj da je neko prati, šumovi u krošnjama stabala, dali su joj snagu da sve brže hoda. Srce joj je kucalo, činilo joj se, u grlu.
Zaslepila su je svetla nekih kola, a onda ponovo mrak. Sa strahom je gledala mjesto gde nije gorela ulična svetiljka. Kad mu se približila pramen kose joj je pao na obraz. Instiktivno je podigla ruke da se zaštiti, a kosa se rasula po ramenima, licu, nije ništa videla.
Vrisnula je.
Pritisak na ledjima, podignuta suknja. Pokušala je da zove u pomoć, odbraniti se, ali nalet je bio žestok, na ulici nikog. Suze straha slivale su se niz lice.
Dojurila je do kuće, mokra, uplašena, lupala je na vrata. Stigao ju je...
Vjetar je bio jači od nje, zalupio je vrata.
Iz mira sobe začu se glas
-Šta si se tako uplašila, pa to je samo vjetar??