srijeda, 12.08.2020.
Vakum
I, evo me opet, u prostoriji punoj ljudi, a saaaamaa sam.
I, polako, korak po korak, u rikvercu, povlačim se u kut, promatrač, nijemi, postajem.
Uzduh čudno zavonja, zrakom poče pucketati i evo je, ono od čeg potražih zaklon, siguran. Sraz ega, bitka uzaludna poče.
Sudaraju se ega, jedan drugog proždire, asimilira. Zvuci monologa, kakafonijom tope i potapaju jedan drugog.
Tko ima veći, tko je žešći, pametniji,vještiji,prepredeniji, tko....
I emplodiraju u sekundi, vakum ništavnosti stvore.
U zadnjem, spasonosnom trenu, na rubu gušenja, istrčim u predvečerje, upravo oprano kišom. Dočeka me trava zelenija od zelenog, dočeka me nebo grimiznije od vatrenog, dočeka me vjetar, besmrtniji od besmrtnog.
Ozon miriši, na upravo poprženu kavu moje bake, na šerbet za ormašice moje majke, na miris nevinosti kosice, isfrotirane, moje dječice.
Dišem, ponovno, a moj ego, ljut je na mene i pita - Ej, zašto nisi ostala, spreman sam bio na ljuti boj!!!
Zagrlim ga i tiho, nosnica punih miomirisa i života, potiho rekoh - Sve moje bitke su iza mene, neke dobih, zbog nekih krvarim još, hoću samo disati i biti-
- 10:34 -
