petak, 27.01.2017.
crtica iz metropole
- AAAAAAAA šta ti sad oš, koji kurac????!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!-
u okretu neko mlado, bradato muško,s mobitelom na uhu izdera se na mene,
Ruka moja ,sama, s njegovog ramena, brzo se privuče mom boku, a - oprosti- koji htjedoh reći,al ne stigoh, skri se u meni, nijemo.
Oči koje sam ugledala, pune bijesa,huje, gorčine, "ošamare" moje i ja ne skidajući pogleda s tog bezdana,
lagano čučnu, pokupi njegovu od fine jelenje kože, rukavicu, koja mu je ispala iz džepa dok je neki papirić vadio, i u ustajanju mu je pružih i rekoh - IZVOLI -
On se okrenu od mene, prema blagajni, i nastavljajući, prekinut razgovor veli tom nekom - Ma ništ i niko, neka babetina, e a koji je koeficient?-
Meni nutrina drhti po rihteru 10, razmišljam dal bi izašla iz reda, jer neke daleke,užasne uspomene me preplave silinom biblijskog potopa, kad ugodan bariton iza mene - okrenula sam se osmijeha hinjenog koji jedva nos drži iznad , osjećajne,te moje poplave i ugledala sam finog gospodina s najplavljim očima koji mi reče -
- E draga, moja gospođo,takva su vremena da bumo svi, za dobra dela, pest spili.-
- Vremena su,oduvijek i zanavijek taman takva kakva trebaju biti,ali u njima uvijek je bilo, je i biti će spodoba i neljudi - i mahnem mu odlazeći, ostavivši kolica s namirnicama kraj izlaza.
Nije ovo nikakva pričica s radionice kratkih priča, već moj doživljaj od prije dva dana iz reda za blagajnu jednog trgovačkog centra. I stalno se pitam - gdje smo svi zajebali, da takvi stvorovi među nama žive.
-
- 00:10 -
Komentari (14) - Isprintaj - #
