Bugenvilija
04.06.2020., četvrtak
Šuljanje u šetnji
|
Tako baš nekidan krenula sa najmlađim provesti pašćetinu šumom i poljem i ubrala sam krpelja samo tako. Pas ništa dijete ništa samo ja. Pa koje sam hude sreće. Dobro, sama sam kriva jer se nesmiljeno bacam po najvećoj travuljagi, po koprivama koje su mi do struka i zavlačim u grmlje. Pametan bi se čovjek zapitao da kojim povodom. A povoda uvijek ima, obično su kukci tema ali zna me privuć i kakav vodozemac, ptica ili cvijet. Onda kad ulovim motiv pada klečanje, bacanje u ležeći položaj ako je neka sitnica pri podu ili se šuljam po gustišu za pticama. Tu sam najlošije sreće pogotovo ako je i Gari sa nama jer potjera sve što se potjerat da. Najgore mi je kad mi ljudi također u šetnji dolaza sa pitanjem da da li mi je dobro. Nikad bolje ali sad šic i vidiš da mi radiš sjenu na objektu. Onda spaze foto aparat. No, sreća da nisam sama, jer kad se tako zanesem ni ne vidim hoda li tko unaokolo. Znali su me ozbiljno preplašiti, jednom čak i pasti preko mene skupa sa biciklom. Srećom prošla sam sa samo malo nagnječenja. Zapravo bi trebala zabost koplje sa zastavom da me se vidi sa veće udaljenosti. Nekoć kad je još Kiki bila živa i mlada ona je bila najbolje društvo. Pazila bi šta ja radim ali nije plašila objekt. Sjela bi malo iza mene da me drži na oku i to je bilo to. Znalo se vrijeme za bacanje štapa i vrijeme za fotkanje. Ova velika zvijer ne šljivi ništa i nikoga, ali to je valjda jer je muški pas pa je bedast ko ponoć. Krpelj po povratku i detektiranju namazan uljem japanske mente koja ga je ugušila pa sam ga lako izvadila van. Noga svrbi ali nadam se da je to jedina posljedica ugriza ove gadne beštijetine. Kako se lako dijeli obrok među pitomima.  Tipična bubamara  I jedna gusjenica lastinog repa iz Portugala od prošle godine, na najsmrdljivijoj ruti koju je svijet rodio. Stvarno žilava ta gusjenica kad to može jesti.  Oznake: fotke, priroda, šetnja, Psi, glupani |