Bugenvilija
01.08.2007., srijeda
Čudne majke
|
Bila danas sa blizancima u najbližeg parkića u koji inače nerado zalazim jer je u vrlo sumnjivom kvartu i prepun je dokonih majki koje uglavnom vrijeme provode u tračanju, pušenju i pljuvanju u dalj. Ne volim ni način na koji odgajaju svoju nejačad, pa ih kad god mogu zaobilazim u širokom luku ali zadnjih dana smo bez auta pa smo osuđeni na to mjesto jer za dalje klipsati je lako u jednom pravcu ali na povratku patuljci sjednu nasred ceste i odbijaju hodati, a ja ipak nemam snage za nositi na leđima dva klipana od po 18 kila komad i fotač i sve igračke za pješčanik pa romobile ili bicikle i nepojedenu klopu, vodu, flašice itd. Deva jesam ali baš dvogrba - njet. E da, i bili ovaj put u neko čudno doba i vodili Kikilajn sa sobom i autiće na odguravanje one male crvene i napravili prvo đir po kvartu da se Kiki malo izlaufa i obavi potrebitosti piš kak prirode i tek se onda zaputili u pravcu parkića. Tamo naišli na jednu jedinu ženu koja je mudro zauzela dvije najbolje klupe za cirka 12 ljudi i stol - jedini u parkiću. Raširila preko cijeloga novine, čik visi iz ustiju ko u stare babe bez zuba, anema više od 25 godina, a možda ni toliko. Dva mala pinkleca teturaju uokolo što po igralištu što njoj iza leđa, ma nemaju svaki više od 2 godine, maksimalno 2 i pol. Mojima su do ramena. Sa nogometaškim zurkama i musavi dokle ide. Šmrklji zelene boje im vise do pupka. Sjela sam se podalje od njih, na sunce i dovoljno blizu da vidim što mi hahari rade, izvadila iz torbice Wasu i žvačkam po sitno mrveći si pri tom suhi kruhac u dekolte. Kad se na mene zapikirali mali fudbaleri i stali pored mene ko bogeci bistrički, sam kaj im sline nisu počele teći i šta sad nego odlomim svakom po pola. Jedan uzme lakomo i zagrize pa ispljune kao da je to zadnje smeće koje je probao i bahato baci u travu pored klupe i još zgazi nogom. Moram priznati da je moj da bi se loše proveo, ako nešto ne volim onda je to bahati odnos prema hrani. Drugi me gledao sumnjičavo i nije htio uzeti ali je pokupio onaj bačeni od brace i kušao jel to čemu ili je stvarno za baciti. Pri tom su se obojica ispikala na koprive koje su tamo rasle i iskreno rečeno, bilo mi je baš drago. Odoše oni ostaviše me da uživam na suncu koje je za razliku od proteklih dana bilo baš ugodno toplo. Moji zamorci su u blizini pokušavali natjerati pumpu za vodu da izbaci štogod ali izgleda da je bil zatvoren ventil, što i nije tako blesava ideja jer znam na što bi ličili da je kojim slučajem bilo tekuće vode. Idila prvorazredna, sve kak se šika da eto nismo bili u čudnom parku među čudnim ljudima, tj. ženama ili preciznije - ženom. Ona je prala kolica vodom iz boce, zašto, to ni policija ne zna. Čik joj je visil iz gubeca priljepljen filterom za donju usnu, nekaj prestrašnoga. Psovala je pri tom poprilično dubokim vrlo neugodnim glasom i mrko mjerkala sve oko sebe. Klinci su joj se razmilili svaki na svoju stranu. Onaj nepovjerljivi se držao na dometu njena pogleda, ali drugi je odgibao iza brežuljaka prema otvorenoj i prilično prometnoj cesti. Ona nije ni trepnula. Mali je nesta sa mog vidika jer je mene kopkalo kam će dovraga, pa tam je frka, a može ga netko i ukrasti na kraju krajeva, ne mora ga čak ni auto pokupiti. Bila sam već sva na iglama i od mog finog odmora u parku nije bilo više ni spomena ali zašto da se brinem za tuđu decu kad im se majke ne brinu i stalno sam se s tim tješila. Nakon pola sata ili nešto više što malog nije bilo za vidjeti ona se udostojala dignuti pogled i zovnuti ga imenom. Ja bi već policiju zvala što se mene tiče ali žena se nije pomakla sa mjesta. Za to vreme je već ponovo prionula novinama i križaljci i uopće nije trzala što joj se mali nije odazvao na pozive. Dugo već ne vidjeh tako nonšalantne i flegmatične osobe. Nakon sat i nešto sitno je malog dovela neka djevojčica na rozom biciklu. Moram priznati da sam odahnula. Majka nije podigla ni pogled sa novina. Promrmljala je nešto nerazumljivo i to je bilo sve. Strava i užas i onda se ti glupi Nijemci čude kad im kradu djecu, ubijaju, siluju. Čudila sam se uvijek kako im netko može ukrasti klince u parku ali sad vidim zašto to nije nikakva specijalna umjetnost niti neki podvig kad im majke delaju sve drugo nego ono zbog čega su doma.  A sad se odmaramo od šetnje... |