Bugenvilija
11.09.2005., nedjelja
Na koga li je?
  Provirilo je časkom sunce i iznjedrilo u meni osmjeh. Odmah mi je lakše i lakše se diše. Ove dosadne kiše osim što su dozlaboga deprimirajuće još sa sobom nose na zemlju i tone peludi koje slobodno plove zrakom nikoga ne opterečujući sobom. Zato kad pada kiša ja teško dišem, što ona dulje pada to sam ja sve gore i gore i na kraju moram posegnuti za kortizonskim ljekovima koje volim zaobići u širokom luku, više nego antipatičnu i lajavu susjedu na ulici. Danas je bilo sparno ali ne prestrašno, moglo se disati, istina na škrge ali bolje išta nego pumpica. Znam da mnogi sad boluju od alergija na ambroziju i čitala sam na više blogova o patnjama koje ona prouzrokuje. Ne bi vjerovali ali ambroziju u Njemačkoj možete kupiti u svakom vrtnom centru, pa ako nemate alergiju, a baš biste ju rado dobili, samo skočite i kupite si jednu za po kući.   Tako sam i ja prve godine kad smo doselili u ovu vukojebinu, kupila sebi jednu u nadi da ću tako naviknuti organizam da se sam brani, kao ono; klin se klinom izbija. Međutim moja je ideja bila izvrsna ali se nije pokazala kao nešto spektakularno u praksi. Tako da sam ju kroz dvije godine koliko je krasila svojom veličinom moj vrt, nehumano iščupala i izrezala na komade da se lakše pretvori u kompost. Bila je pravi kapitalac, imala je u punom cvatu visinu od 2 metra i 30 centimetara, stvarno prava beštija. Nakon deset godina još uvijek nikne tu i tamo oko mjesta gdje sam ju iščupala. To se zove biti pravi korov. Puževi golaći nesmetano plaze po vrtu, penju se čak na čemprese i tuje, sve u nadi za lakim plijenom, a i puževa u kućicama ima ko u priči, luda neka pužolika sezona. Dječaci se igraju sa golačima ko sa domačim životinjama. Pikaju ih prstom na što puževi veselo odgovaraju obilatim lučenjem superatack sluzi, koje više ni sa čime ne silaze sa odjeće i ruku. Srećom, još ih nisu probali jesti ali zato one sa kućicom jesu. Mali Dawa je napast prava, tako mama njemu tepa, a u tome ima i previše istine. Pustila sam ih igrati se vani i otišla staviti veš u mašinu, vrata od terase su širom otvorena jer je toplo, a da djeca ne bi ulazila i izlazila kak im padne na pamet, stavila sam malu ogradicu koja ih u tome sprečava. Oni su se milo spuštali sa tobogana i idila je cvala vrtom...   Dok nisam čula hroptanje i grgljanje kao da se netko guši. Nyima je plakao, a drugog nije bilo za čuti osim tih čudnih zvukova. Bacila sam veš iz ruke i u bezglavom trku preskočila ogradicu kao da je to prepreka na trkačoj stazi i u hipu se našla kraj maloga koji je već bio crven i plav u licu. Brzo sam mu otvorila usta u nadi da je to nešto što je uzrok gušenja još u ustima i pri tom ga mlatnula muški po leđima. Ništa se nije desilo osim što mi je u ruku ispao komadić neke ljuske, žute boje. Mali se odmah pribrao jer ta je ljuskica očito krenula u krivi kanal. Zahvalno me pogledao, oblizao se kao da je pojeo nešto baš jako fino i odjurio na još jednu rundu tobogana. A meni je u ruci ostao komadić nečega što je nekad bio puž... Pitam se na koga je taj mali koji kao i majka voli pikantne sireve, sirove račiće i crne masline... Sigurno je na oca, dala bih se okladiti u to. (ako ste očekivali slike ambrozije, gadno ste se prevarili, takav korov više ne raste u mojem vrtu pa po sliku možete otići do Gardenije, a ove jagode su posljednje mjesečarke ove godine i ova slika je specijalno slikana za Jagode) |