petak, 25.03.2005.
Buđenje
noć. tišina, možda je i mjesečina vani, neznam jer spavam.
crrrrkkkkmmmcccc ..... crrrrkkkkkmmmmmcccc .....crrrrkkkkmmmcccc
zvuk telefona, kojeg proizvođač deklarira kao zvuk glasanja delfina, a meni u ovo doba, a i inače liči na sve drugo osim na glasanje tako ljupke životinjice, ako se životinjicom može nazvati gromada od nekoliko stotina kila ili tona, stvarno neznam koliko bi jedan delfin mogao biti težak, ali znam da lagan nije i da mu ovaj zvuk baš i nije uhu ugodan.
pokušavam rukom, u mrklom mraku, pronaći telefon, jer kreštav zvuk koji ulazi u uši grebe po mozgu gore nego nokti po limu. pipkam po stoliću, nalazim daljinski upravljač od tv-a, muzičke linije, satelitskog prijamnika, kutiju cigareta, pepeljaru, kao neku knjigu koju čitam, novine, papirnate maramice..... sve osim telefona. paranje mozga delfinovim glasanjem se nastavlja i dalje. nekada su telefoni ličili na telefone, danas su više kao privjesci za ključeve, što manji to bolji, a kako ja baš nisam puno drukčiji od ostatka svijeta, nasjeo sam pričama ..mal' ... lagan... mali_milijun_mogućnosti, možda i je tako, ali sada u ovom trenutku dok kopam po stolu, tražeći ga, razmišljajući tko zove u ovo doba noći, radije bih htio da je poput kombajna pa da ga vučem za sobom.
napokon ga nalazim, pritišćem 'any key', (priznajem da sam poprilično dugo odgonetavao koja je to tipka). umjesto očekivanog glasa iz slušalice delfin je još jednom zakreštao meni sasvim blizu uha, zagrebavši noktima po limu do krvi, popalivši sve lampice u meni na 'on' pa tako i onu moždanu.
5:30 vrijeme je za buđenje i moj univerzalni uređaj nazvan telefon, koji je i budilnik i rokovnik i fotoaparat i diktafon i što_ja_sve_neznam pa i telefon, a i dalje se naziva samo telefonom (možda netko zna zašto?)
budim se rano je, više ne pazim kojom nogom prvo stajem na pod, svejedno mi je, nisam baš primjetio da to ima ikakve veze, a ne kažem to samo onako bez veze, jer kada čovjeku ide loše, onda nakon nekog vremena lošeg počme se pitati zbog čega ide loše, pa se počne analizirati pa krene od početka, a početak je u jutro, a prvo u jutro je ustati, a priče kažu da je loše ustati na krivu nogu, pa onda počneš paziti na koju nogu ustaješ, na pravu ili krivu, pa se onda počneš pitati koja je prava a koja je kriva, pa onda nekada i zaboraviš posvetiti pažnju nozi na koju ćeš stati pa ti to prođe nezapaženo, pa se počneš ljutiti na sebe, pa onda da se ne bi ljutio na sebe počneš vezati jednu nogu remenom od bademantila onako list za butinu pa tako spavaš da bi ujutro bio spreman ustati na pravu nogu, pa onda obično ta noga utrne, pa onda tokom dana shvatiš da si pravu nogu vezao a opet ustao na krivu, pa onda više nemaš pojma koja je prava a koja kriva, pa onda zaključiš da su to možda budalštine i da to što tebi ne ide i što si loše možda i nema veze s nogom na koju ustaješ,
pa onda kao i ja sada prestaneš o tome voditi brigu i sjetiš se da svaki put, pa tako i put u bolje ima svoj početak, sjetiš se da svaki put počinje prvim korakom, sjetiš se da znaš kamo želiš stići i sjetiš se da ma koliko god ti se drugačije činilo ne možeš napraviti krivi korak.