freestyler

subota, 12.03.2005.

Život je kao bombonijera. Nikad ne znaš što ćeš dobiti

“Život je kao bombonijera. Nikad ne znaš što ćeš dobiti.” – rekla je Forrestova mama i bila je u pravu.

Bombonijere kao bombonijere, malo tko ih od nas kupuje da bi ih odnio kući, uz TV ili uz kakvu dobru muziku (nešto kao Travis - Why Does It Always Rain On Me, a može i nešto drugo) ili jednostavno u tišini sjeo, otvorio poklopac i počeo jesti. Neznam nikoga tko to radi, možda i postoje takvi ljudi ali ja o njima neznam ništa i ovdje ne pišem o njima, nego o nama koji bombonijere kupujemo da bi ih poklonili nekome ili su bombonijere poklonjene nama, zbog toga što nam je neko bombonijerom izrazio svoju zahvalnost, što smo mu u nekom trenutku, za njega jako bitnom, učinili nešto, za njega tada, jako bitno.
Uglavnom do bombonijera dolazimo na razne načine, najmanje vjerojatan način je da ju kupimo za sebe, a ako i krenemo jesti neku bombonjeru koju smo sami kupili onda je to zbog toga što se u međuvremenu od trenutka kada smo željeli bombonijerom izraziti zahvalnost, jer je opet neko nama u našem bitnom trenutku učinio nešto za nas jako bitno, pa do trenutka u kome se nalazimo dogodilo nekoliko stvari koje su promjenila našu želju da iskazujemo zahvalnost. Ili smo skužili da nam to baš i nije bilo tako bitno, ili nam je krivo što nam je to tada bilo baš tako bitno ili smo kako se to meni najčešće događa previše oklijevali sa iskazom zahvalnosti (znaš ono kupiš bombonjeru s namjerom, pa danas ćeš, pa sutra ćeš, pa ćeš u petak, pa u idući utorak i tako prođe podosta vremena pa ti onda neugodno jer je prošlo dosta vremena, pa misliš ako sada odnesem misliti će da mi to i nije bilo tako bitno, a ne želiš da se tako misli, pa misliš možda bolje da ništa ne radim nego da neko misli ‘gle sjetila se prda roda, sigurno sada hoće još nešto…’) i tako kupljena bombonijera ostane tebi, a kada je već tu možeš se uz TV ili kakvu dobru muziku (nešto kao Atomic Kitten - Whole Again, uh otkud mi to upade, ili nešto sasvim drugo) ili jednostavno u tišini prepustiti uživanju šuškavog odmotavanja šarenih papirića i kraljevskog užitka stapanja čokolade s vlastitim nepcem, ma kakvo ljubljenje, ma koji jezik može napraviti ono što čini divna, mirisna, slatka, takolakotopljiva čokolada, makar ona bila i ona za kuhanje.

Spretno prstima odmotamo omotač s našeg željno očekivanog slatkiša, malo ga pogledamo, nježno držimo među prstima, primičemo ga ustima očekujući poplavu ugode. Mozak brzinom milijardi svjetlosnih brzina zove na jedno mjesto sva prijašnja iskustva, sva očekivanja se skupljaju, lagani dodir usnama po čokoladnoj površini, dobro poznati osjećaj glatkoće čokolade na usnama, lagani miris kakaa struji u nos, uzbuđenje u ustima na vrhuncu, zubi se lagano šire pripremajući se za slatki zagriz, mozak u maniri najvećeg i najbržeg kompozitora stvara simfonije, ode, sve u čast očekivanog veličanstvenog događaja. Zubi se lagano spuštaju, nježno naslanjaju na čokoladu, njihov iako nježan stisak postaje sve jači, prvi sitni komadići čokolade pucaju raspršuju se po ustima i osjetila kliču “Jeee, to je to!!!!”. Sve što imamo i znamo u tome je trenutku skupljeno na jednom mjestu i očekuje najdivniji događaj. Zubi tonu sve dublje, napetost raste...
FUJ lješnjak… FUJ marcipan… FUJ nugat… FUJ šeri… FUJ ništa… ma tko to može jesti…